Ovo je originalna priča o Pinokiju - kada je čujete, nikad je više nećete pričati deci

Godine 1940. Dizni je proizveo crtani film o Đepetu, stolaru i siromašnom starcu koji, zbog svoje usamljenosti, odlučuje da napravi drvenog lutka.

Te noći, kada je lutka završena i Đepeto otišao na spavanje, na nebu se pojavila neobična zvezda koja ispunjava želje.

- "Zvezdo svetla, zvezdo sjajna, prva zvezdo koju vidim večeras, želim da moj mali Pinokio bude pravi dečak", poželeo je Đepeto.

S ljubavlju je pogledao svoju lutku i uzdahnuo.

- "Ne bi li to bilo lepo", pomislio je.

Mali cvrčak koji je živeo u Đepetovoj radionicu posmatrao je čitavu scenu.

- "Vrlo lepa zamisao, ali bojim se da je nemoguća", rekao je.

Međutim, zvezda je zapravo bila vila koja je čula čežnju čoveka i odlučila da mu ispuni želju. Oživela je Pinokija i dodelila mu malenog cvrčka da se stara o njemu. Da bi postao pravi dečak bilo je potrebno da dokaže da je vredan toga.

Sigurno se svi sećate ovih scena… Milioni dece odrastali su uz Diznijev klasik, a avanture Pinokija, drvenog lutka koji želi da postane pravi dečak postale su primer deci širom sveta o tome kako zapravo treba da se ponašaju.

Originalna knjiga "Avanture Pinokija", koju je italijanski autor Karlo Kolodi napisao 1880. imala je, pak, znatno drugačiji cilj.

Poenta Kolodijeve priče o Pinokiju bila je da prikaže teškoće roditeljstva neposlušnog deteta i posledice grešaka koje pravi glavni junak, lutka Pinokio, kao i patnje koje te odluke izazivaju njegovom ocu, Đepetu.

Kolodi nikada nije bio roditelj, a njegova priča je daleko od prijatne. Lutka u priči je od samog početka prikazana kao „neposlušna bitanga“ i „bedni dečak“.

Originalna bajka o Pinokiju odražavala je filozofiju vaspitanja dece iz 18. veka. Žan Žak Ruso, pionir socijalnog vaspitanja, zagovarao je ideju da dete mora biti suočeno s „prirodnim posledicama“ svoje neposlušnosti.

Pinokio, iako okružen ljubavlju, ponaša se suprotno očekivanjima - beži s časova, ulazi u loše društvo, svađa se s Đepetom, ruši njegov autoritet, izaziva sukobe između Đepeta i njegovog stanodavca, a kad nauči dobro da hoda, beži od kuće.

Vrhunac Pinokijevog neposlušnog ponašanja je kada potkazuje Đepeta i tvrdi da ga Đepeto zlostavlja i zanemaruje, što dovodi do toga da Đepeto bude uhvaćen i zatvoren. Pinokio čak pokušava da ubije svoju savest, pa mali cvrčak na kraju biva zgnječen i ostavlja fleku na zidu.

Pinokio je kroz priču često kažnjavan - bio je pretučen, šiban, pa čak i obešen, a Đepeto mu je jednom čak spalio noge kako bi ih popravio.

Kolodi je jednom rekao da je Pinokio „nezadovoljno derište koje stalno ispašta zbog svojih ispada“. U originalnoj verziji, priča se završava tragično kada ga lažni prijatelji, lisica i mačak, obeshe.

Prvobitno je priča objavljena u serijama pod nazivom "Priča o lutki" ("La storia di un burattino") u "Giornale per i bambini", jednom od najranijih italijanskih časopisa za decu. Kolodi je napisao prvih 15 poglavlja, pri čemu je scena u kojoj Pinokio leži obešen bila poslednja.

Međutim, na zahtev čitalaca i izdavača, Kolodi je dodao poglavlja 16–36, u kojima Plava vila spašava Pinokija. Nakon što on uvidi svoje greške, ona ga na kraju pretvara u pravog dečaka, čineći priču prikladnijom za decu.

Priča o Pinokiju je izuzetno složena. Kolodi se više bavi posledicama lošeg ponašanja i analizom složenog odnosa između roditelja i dece, dok Diznijeva verzija prikazuje Pinokija kao naivnog i simpatičnog lutka u iskvarenom svetu odraslih.

Volt Dizni je smatrao da se originalna priča o dečaku koji je mučen zbog svog karaktera nije pogodna za decu i da ne bi bila dovoljno atraktivna za bioskope. Stoga je odlučio da je ublaži i „upakuje u celofan“. U njegovoj verziji, Pinokio je žrtva lošeg društva, ali zahvaljujući svom čistom srcu uspeva da prevaziđe prepreke, zasluži Đepetovu ljubav i postane "pravi dečak“.