"Može li u Grčkoj u crkvu da se uđe u šortsu i majici?" Pitanje naše turistkinje RAZBESNELO i SRBE i GRKE, hajde da se podsetimo PRAVILA PONAŠANJA u Božjoj kući
Naši turisti rado odlaze u grčke crkve i manastire, a kako su uglavnom došli na letovanje (što podrazumeva lagano oblačenje, veselu atmosferu i opušteno ponašanje), ne bi bilo loše da ponovimo šta je primerno, a šta ne
Nači turisti rado biraju Grčku za letovanje kako zbog pristupačnosti, niskih cena i prelepih plaža, tako i zbog bliskosti naroda, prvenstveno istaknutom kroz ista religijska usmerenja.
Srbija i Grčka, dve dominantno pravoslavne zemlje, pored poveznica u prošlosti imaju i karakteristike koje se izgleda nikada ne mogu izbrisati, a karakterišu se kroz mentalitete dva naroda.
Gde god se okrenete dok boravite u Grčkoj, primetićete ili neku manju kapelu ili krst. Onima koji nisu okrenuti veri će to možda izgledati u najmanju ruku čudno, da ne kažemo preterano. Ipak, oni koji su odgajani u duhu pravoslavlja, i te kako znaju da cene to što su Grci jedan od retkih naroda, koji u velikoj meri poštuje svoju veru i toga se ne stidi.
Naši turisti rado odlaze u grčke crkve i manastire, a kako su uglavnom došli na letovanje (što podrazumeva lagano oblačenje, veselu atmosferu i opušteno ponašanje), ne bi bilo loše da se podsetimo pravila ponašanja u crkvi.
SIMBOL NEUSTRAŠIVOSTI: Ognjena Marija je zaštitnica VERE i ŽENA, a kada vidite kojim ORUŽJEM je pobedila ĐAVOLA, biće vam jasno zašto je poštuju čak i MUSLIMANI
MELEM za PLUĆA I ŽIVCE, neguje KOŽU! Da bi vam LAVANDA OPSTALA tokom ZIME morate ovako da je čuvate
Jedna članica grupe Grčka Info napravila je totalnu pometnju. Ona je postavila naizgled obično pitanje:
"Da li moze u Grckoj u crkvu da se udje u šorcu i majci?"
Međutim, mnogi su ostali šokirani, a neki i besni njenim pitanjem smatrajući da svaki pravoslavni vernik treba da zna kako treba da se ponaša i oblači za ulazak u crkvu. Nezadovoljstvo je bilo toliko da su čak pale i neke teške reči, što je svakako mnogo lošije, to treba da zna svaki pravoslavni vernik, od neprimernog oblačenja.
Vreme je zato da se podsetimo pravila ponašanja u Božjoj kući.
Ulazeći u sveti hram, prekrstimo se, uz blagi naklon. Dolazimo do celivajuće ikone na sredini crkve, poklonimo joj se i prekrstimo, celivamo ikonu (žene ne ostavljajući tragove karmina) i na kraju se blago poklonimo onima koji stoje u redu iza nas i oko nas.
Hram je sveto mesto sabranja vernika radi molitve i bogosluženja, te sve radnje koje to remete, nisu dozvoljene. Razgovori tokom službe su nepristojni i sebični jer na taj način zaboravljamo da se i naši bližnji u hramu mole i da im je za to potreban mir, a i nama samima to rasejava pažnju neophodnu za molitvu.
Molitvene reči i pesme
Važno je slušati sve reči molitvenih pesama, čak i kada u početku deluju nerazumljivo. Vremenom, uz Božiju pomoć, ali i sopstveni trud kroz čitanje duhovne literature, razgovore sa duhovnikom i redovne dolaske na službe, počinjemo da osvešćujemo značaj svih sveštenih radnji u Crkvi, kao i reči i pesama. One postaju integralni deo i okosnica našeg života, delanja, razumevanja, mišljenja i osećanja.
Za vreme bogosluženja ne šetamo po crkvi i ne guramo se. Vera dolazi slušanjem, a to znači najpre slušanjem Reči Božije, iskazane u čitanju Svetog Jevanđelja, slušanjem reči molitava, pesama, svoga srca, kao i slušanjem svojih bližnjih i glasa njihovog srca.
Pričešćivanje
Na Sveto Pričešće izlazimo po blagoslovu svog duhovnika ili ispovednika, ako smo postili redovno i ispovedili se. Čaši prilazimo u potpunom miru, izgovarajući sa sveštenoslužiteljem molitvu. Ruke su nam prekrštene na grudima, desna preko leve. Nikada se ne krstimo pred samim putirom da ga ne bismo podizanjem i spuštanjem ruke gurnuli i prosuli Svetinju. Pred uzimanje Pričešća, izgovaramo svoje ime sveštenoslužitelju, na šta on izgovara: "Pričešćuje se sluga Božiji (ime) / sluškinja Božija (ime) Telom i Krvlju Hristovom".
Tamo gde je najveća Svetinja, Krv Hristova, osveštana blagodatnim dejstvom Svetog Duha, tu ne staju virusi, bakterije, ni ma kakva nečistoća, pa je svaka sumnja i osuda toga što se svi pričešćuju iz jedne kašičice ne samo neopravdana, već i pokazatelj potpunog nerazumevanja Svetih Tajni.
Pred Pričešće Svetim Hristovim Tajnama ne jede se i ne pije ništa od ponoći, žene ne stavljaju karmin, kako ne bi ostavljale trag na kašičici iz koje se uzima Pričešće. Zatim se uzima nafora (osvećeni hleb), vodeći računa da nam ni jedna mrvica ne padne na pod, inače je treba pokupiti jer se radi o svetinji.
Odevanje i izgled
U crkvi treba da smo odeveni pristojno, bez prepunih stomaka, žvakaće gume, upadljive šminke, držanja ruku u džepovima, ljubopitljivog posmatranja ostalih vernika, smeha i razgovora. Pristojno odevanje isključuje kratke suknje, šortseve, suknje sa dubokim izrezom, provokativnu i prenapadnu odeću.
Začuđujuće je to što ljudi nikad ne postavljaju pitanje kako da se obuku za odlazak u pozorište ili u goste prijateljima, a kada idu u goste svome Gospodu i Spasitelju, za Njegovu Svetu Trpezu, gde dobijaju dar života, tu se o načinu oblačenja ili nepotrebno polemiše ili se na to čak i ne obraća uopšte adekvatna pažnja.
Nedopustivo je korišćenje mobilnih telefona u crkvi!
Kako se krstimo?
Sve sveštene radnje i sve molitve osvećuju se znakom krsta. Krstimo se tako što u jedno saberemo tri prsta desne ruke – palac, kažiprst i srednji prst, a mali i domali prst savijemo na dlan. Tri spojena prsta simbolizuju Sveto Trojstvo – Oca, Sina i Svetoga Duha, dok su dva prsta na dlanu simbol dvojstva Hristove prirode – božanske i ljudske.
Blagoslov
Sveštenoslužitelju prilazimo smerno, celivamo mu ruku, izgovarajući: "Oče, blagoslovite" ili, u slučaju da je reč o episkopu, "Blagoslovite, vladiko/preosvećeni". Vernik tada od sveštenoslužitelja dobija blagoslov rukom čiji prsti formiraju slova ISHS, što su početna slova Spasiteljevog imena. Za vreme službe, kada sveštenik blagosilja narod, svi treba da poviju glave smerno, primajući taj blagoslov kao od samog Gospoda.
Paljenje sveća
Sveće treba kupovati isključivo u hramu jer su na tom mestu osveštane, a time se pomaže i život i rad hrama u kome se molimo i dobijamo darove od Gospoda. To se odnosi i na sve druge crkvene predmete.
Iako je iz praktičnih razloga ustaljena praksa da se na gornjoj površini pale sveće za zdravlje i blagodat živima, a na donjoj za pokoj dušama umrlih, u Hristu su svi živi, pa se ne treba opterećivati formalnom stranom ovog čina.
Prilozi
Vernici, po svom nahođenju i mogućnostima, dobrovoljno daju prilog za sveti hram, u znak zahvalnosti za blagodatne darove koje dobijaju u njemu, razumevajući da su prilozi potrebni kako bi se hram mogao dalje izgrađivati i organizovati duhovni život i sveštene radnje. Prilog je naše dobročinstvo kojim vraćamo Gospodu od onoga što nam je On Sam dao.
