NE BRINI, SAMO IMAŠ POSEBAN MOZAK: Evo šta znači ako te nerviraju zvuci poput puckanja, žvakanja itd
Ko bi rekao...
Ukoliko vas iznervira zvuk koji drugi ljudi prave dok žvaću, to je zbog jedinstvenog načina na koji vaš mozak obrađuje stvari – tvrde naučnici koji su otkrili još neke zanimljivosti o tom "poremećaju".
U zamračenom ste bioskopu usred posebno uzbudljivog i zanimljivog filma, ali sve na šta se možete usredsrediti jeste osoba iza vas koja glasno žvaće kokice. Žvakač kokica završava, ali čini se da je žena koja je sledeća najglasnija za vas jeste ona koja je jela naćose.
Ceo život POGREŠNO kačiš odeću na vešalice! Evo kako se one STVARNO koriste! (VIDEO)
VRTOGLAVE ŠTIKLE JE UMALO KOŠTALE ŽIVOTA: Ana Nikolić se OKLIZNULA na snimanju, niko da joj POMOGNE! (VIDEO)
Ostatak vremena provodite dok se film ne završi osećajući se potpuno besno i u neverici da ljudi mogu biti tako bezobrazni i neodgojeni. Trebalo bi da ostanete kod kuće s Netflixom, kao što to obično radite upravo iz tog razloga.
Ukoliko vam ovo iskustvo zvuči poznato, možda imate stanje poznato kao mizofonija.
Mizofonija se definiše kao mržnja prema zvuku, iako treba napomenuti da ljudi s mizofonijom doslovno ne mrze svaki zvuk, već su vrlo senzibilni i lako ih iritiraju određeni zvukovi, čije se specifičnosti razlikuju od pojedinca, prenosi „Your Tango“.
Problem je u mozgu, a ne u zvuku
Osobe koje glasno žvaću dok jedu nisu najpristojnije na svetu. Ali ako vas to nervira u tolikoj meri da pobegnete iz prostorije, problem je u vama, a ne u njima. Stručnjaci tvrde da osobe koje imaju ekstremnu averziju prema određenim zvukovima, koje najčešće proizvodimo ustima – žvakanju i coktanju, ali i drugim zvukovima, poput lupkanja stopalom, kliktanja hemijskom olovkom ili disanja kroz zapupšenni nos, ukazuju na to da je osoba obolela od mizofonije.
Iako su svakodnevni zvukovi većini ljudi neprijatni i mogu ih nervirati, u slučaju mizofonije zvukovi mogu u potpunosti poremetiti čovekov život. Smatra se da od mizofonije boluje do 15 odsto populacije, ali trenutno nije klasifikovano kao psihijatrijski ili medicinski poremećaj.
Znak genijalnosti
Bez obzira na to, istraživanja pokazuju da su simptomi koje imaju ljudi s mizofonijom stvarni. Mnogi kažu da su njihovi simptomi započeli kad su bili negdje na uzrastu od 9 do 13 godina.
Tim koji stoji iza jednog istraživanja na Odeljenju za psihologiju Akademskog medicinskog centra Univerziteta u Amsterdamu identifikovao je spisak zvukova kao najčešće okidače:
- Zvukovi povezani s ishranom poput mljackanja (81%)
- Glasno disanje ili zvukovi nosa (64,3%)
- Tipkanje na tastaturi ili zvukovi klika olovkom (59,5%)
Ali iako stanje zasigurno može biti uznemirujuće, postoji nekoliko dobrih vesti za one koji ga imaju. Psiholozi veruju kako bi način na koji ljudi s mizofonijom obrađuju čulne informacije mogao biti čvrsto povezan s divergentnim razmišljanjem i stvarnim kreativnim postignućima.
To znači da je preosetljivost na zvuk zapravo možda ključ za bolje razumevanje genija ljudi poput Čarlsa Darvina, Franca Kafke, Antona Čehova i Marsela Prusta – za kojega se veruje da je svaki imao mizofoniju.
Ugledna naučnica Darja L. Zabelina objašnjava da određena vrsta atipične pažnje – propusno čulno kapiranje – podstiče kreativnost jer smanjuje sposobnost zanemarivanja „nebitnih senzornih informacija“.
Kreativci, kaže ona, imaju smanjeno filtriranje čulnih informacija, što bi mogao biti mehanizam za njihovo šire usredsređenje na veći raspon podražaja i njihovu sposobnost uspostavljanja veza između koncepata ili ideja koje su udaljene.
Istraživači tek počinju potpuno da razumeju nauku koja stoji iza mizofonije, ali rani podaci sugerišu hiperpovezivanje slušnog sistema i limbičkog sistema, dela mozga koji je odgovoran za regulaciju osećaja, ponašanja, motivacije, dugotrajnog pamćenja i mirisa.
Što se tiče suočavanja s mizofonijom, naravno, potrebno je kreativno razmišljanje.
Navikavanje na zvukove postupnim izlaganjem
Istraživanje na 483 osobe otkrilo je da osobe koje pate od mizofonije prolaze najteže muke dok su u velikim grupama koje jedu (recimo kad svi ručaju na poslu), a najmanje – kad su kod kuće. Istraživači veruju da je razlog tome činjenica da su ukućani pažljiviji, za razliku od kolega, tvrdi Monika Vu, autorka navedenog istraživanja.
Osobe obolele od mizofonije često pokazuju i simptome anksioznosti, opsesivno-kompulsivnog poremećaja ili depresije, iako nije poznato (još) uzrokuje li jedno drugo. Stručnjaci smatraju da bi mizofonija delimično mogla biti uzrokovana poboljšanim neuronskim vezama u mozgu, između slušnog, limbičkog i autonomnog sistema.
Postoje osobe koje ne mogu ići u bioskop jer im u tolikoj meri smeta mljackanje ljudi dok jedu kokice. Drugi pak ne mogu stajati u redu u prodavnici jer im smeta zvuk blagajne, a treći ne mogu biti prisutni kad se servira supa. Svako od osoba kojima smetaju zvukovi ima jedan kojeg smatra najgorim, a on se ne mora podudarati s onima drugih ljudi. Stručnjaci su suglasni da bi oboleli od mizofonije trebalo da počnu da se prilagođavaju drugima, a ne drugi njima, jer na taj način samo podstiču njihovo stanje.
Jedan oblik lečenja kod bihevioralne terapije, nazvan "izlaganje i sprečavanje odgovora", pokazao se prilično efikasnim u liečenju mizofonije. Klijenti se postepeno izlažu zvukovima žvakanja, od najslabijih do najjačih, prvo na kaseti, pa u čekaonici i na kraju za stolom s voljenom osobom.
