IMA LI ŠTA STRAŠNIJE OD LJUDSKOG UMA? Moja devojka je zaboravila ko sam
„Ležali smo u krevetu, želela je da bude potpuno iskrena prema meni. Tada mi je prvi put rekla od koje bolesti boluje“, započeo je priču skrhan momak.
"U tom trenutku bili smo u vezi osam meseci i bila je od samog početka otvorena oko svega - osim ovoga. Mislim da to nije bilo toliko zbog toga što se bojala kako ću ja reagovati, već više zato što je morala znati da mi može u potpunosti verovati pre nego što mi kaže tu informaciju za koju skoro niko drugi nije znao.
Ukratko mi je objasnila svoje stanje – u najgorem slučaju, rekla je, imaće problema ne samo da shvati ko je, već i šta je. Bilo joj je veoma teško pričati o tome, što je, po mom mišljenju, verovatno bio glavni faktor zašto je tako malo ljudi znalo za njen problem disocijativni poremećaj ličnosti.
Za njeno dobro, nisam postavljao nikakva pitanja, niti na nju vršio dodatni pritisak. Kada je ispričala sve što je želela, rekao sam joj da to ne menja ništa i da je volim uprkos svemu. Četiri meseca kasnije, prvi put sam prisustvovao onom što je opisala.
Noć je počela tako što smo gledali film kod prijatelja. Negde na pola filma, zapazio sam promenu u njenom disanju, kako postaje sve brže i pliće.
Izmasirao sam joj leđa i ramena da bih je umirio, ali je vremenom postalo sve očiglednije da ovaj napad panike neće tek tako prestati. Nakon oko 20 minuta, šapnula mi je na uvo: "Moramo krenuti".
Brzo smo uzeli naše stvari i ispričali se domaćinima, objasnivši im da smo oboje veoma umorni i da idemo kući spavati. Čim smo izašli iz zgrade, uhvatila me je za ruku. "Obećaj mi da što god da se dogodi, nećeš odustati", rekla je. Obećao sam.
U očima žene koju volim, ja sam sad bio neko nepoznat. Bio sam slomljen. Zamislite samo scenu: Relativno sitna žena odjednom postaje svesna da se nalazi u zgradi koju ne prepoznaje s nepoznatim čovekom koji je značajno krupniji od nje. Uradila je ono što bi u toj situaciji svaka žena uradila: Počela je bežati, istrgavši ruku iz moje i uputivši se vratima. Iznenadila me je lična reakcija kad sam poslušao instinkt i skočio za njom, obgrlivši je oko struka i sklonivši je s ulaza.
Sklupčala se u uglu. "Ako mi priđeš samo korak, vrištaću", upozorila me je.
"Imaš kod sebe telefon, zar ne?", upitao sam je. Zavirila je u torbu i klimnula glavom. "Znaš li ko je Džordž?" Ponovo je klimnula. Džordž je bio njen bivši dečko, jedan od njenih najstarijih prijatelja, i jedina osoba pored njene najbliže porodice, doktora i mene koji su znali za njen problem. Kao neko ko je u njenom životu bio prisutan mnogo duže od mene, za njega ju je vezivalo mnogo više uspomena i zato nije zaboravila ko je. "Zovi Džordža", rekao sam.
Nakon poziva rekla mi je da je Džordž rekao da mi može verovati. Popeli smo se u njen stan i seli ispred TV.
Oko tri sata nakon početka ovog napada, nazreo sam nekoliko sitnih znakova da se njena ličnost vratila. Prepoznala je svog omiljenog lika na TV-u i lice joj se razvuklo u osmeh. Malo kasnije sam je pitao da li zna ko sam. "Znam te", rekla je. "Volim te." Te reči su mi mnogo značile.
Ako niste čuli za ovaj poremećaj ranije (ja nisam), verovatno ga znate kao poremećaj višestruke ličnosti, kako se nekad zvao. Način na koji je predstavljen u prozi i na filmu prilično je štetan, jer se višestruke ličnosti često prikazuju kao sukob dobra i zla. Kao i u slučaju šizofrenije i nekih drugih stanja, bolesnici su često predstavljeni kao opasni sociopati, a u stvarnosti su oni ti koji su mnogo ranjiviji i podložniji tome da ih neko napadne.
Kad smo te večeri konačno legli u krevet, zaspala je istog trenutka, emotivno i fizički iscrpljena. Probudiće se ne sećajući se što se dogodilo, a neće ni želeti da zna. Ležao sam budan još neko vreme i pitao se ima li nečeg strašnijeg od ljudskog uma, prenosi Vice.
