ИМА ЛИ ШТА СТРАШНИЈЕ ОД ЉУДСКОГ УМА? Моја девојка је заборавила ко сам
„Лежали смо у кревету, желела је да буде потпуно искрена према мени. Тада ми је први пут рекла од које болести болује“, започео је причу скрхан момак.
"У том тренутку били смо у вези осам месеци и била је од самог почетка отворена око свега - осим овога. Мислим да то није било толико због тога што се бојала како ћу ја реаговати, већ више зато што је морала знати да ми може у потпуности веровати пре него што ми каже ту информацију за коју скоро нико други није знао.
Укратко ми је објаснила своје стање – у најгорем случају, рекла је, имаће проблема не само да схвати ко је, већ и шта је. Било јој је веома тешко причати о томе, што је, по мом мишљењу, вероватно био главни фактор зашто је тако мало људи знало за њен проблем дисоцијативни поремећај личности.
За њено добро, нисам постављао никаква питања, нити на њу вршио додатни притисак. Када је испричала све што је желела, рекао сам јој да то не мења ништа и да је волим упркос свему. Четири месеца касније, први пут сам присуствовао оном што је описала.
Ноћ је почела тако што смо гледали филм код пријатеља. Негде на пола филма, запазио сам промену у њеном дисању, како постаје све брже и плиће.
Измасирао сам јој леђа и рамена да бих је умирио, али је временом постало све очигледније да овај напад панике неће тек тако престати. Након око 20 минута, шапнула ми је на уво: "Морамо кренути".
Брзо смо узели наше ствари и испричали се домаћинима, објаснивши им да смо обоје веома уморни и да идемо кући спавати. Чим смо изашли из зграде, ухватила ме је за руку. "Обећај ми да што год да се догоди, нећеш одустати", рекла је. Обећао сам.
У очима жене коју волим, ја сам сад био неко непознат. Био сам сломљен. Замислите само сцену: Релативно ситна жена одједном постаје свесна да се налази у згради коју не препознаје с непознатим човеком који је значајно крупнији од ње. Урадила је оно што би у тој ситуацији свака жена урадила: Почела је бежати, истргавши руку из моје и упутивши се вратима. Изненадила ме је лична реакција кад сам послушао инстинкт и скочио за њом, обгрливши је око струка и склонивши је с улаза.
Склупчала се у углу. "Ако ми приђеш само корак, вриштаћу", упозорила ме је.
"Имаш код себе телефон, зар не?", упитао сам је. Завирила је у торбу и климнула главом. "Знаш ли ко је Џорџ?" Поново је климнула. Џорџ је био њен бивши дечко, један од њених најстаријих пријатеља, и једина особа поред њене најближе породице, доктора и мене који су знали за њен проблем. Као неко ко је у њеном животу био присутан много дуже од мене, за њега ју је везивало много више успомена и зато није заборавила ко је. "Зови Џорџа", рекао сам.
Након позива рекла ми је да је Џорџ рекао да ми може веровати. Попели смо се у њен стан и сели испред ТВ.
Око три сата након почетка овог напада, назрео сам неколико ситних знакова да се њена личност вратила. Препознала је свог омиљеног лика на ТВ-у и лице јој се развукло у осмех. Мало касније сам је питао да ли зна ко сам. "Знам те", рекла је. "Волим те." Те речи су ми много значиле.
Ако нисте чули за овај поремећај раније (ја нисам), вероватно га знате као поремећај вишеструке личности, како се некад звао. Начин на који је представљен у прози и на филму прилично је штетан, јер се вишеструке личности често приказују као сукоб добра и зла. Као и у случају шизофреније и неких других стања, болесници су често представљени као опасни социопати, а у стварности су они ти који су много рањивији и подложнији томе да их неко нападне.
Кад смо те вечери коначно легли у кревет, заспала је истог тренутка, емотивно и физички исцрпљена. Пробудиће се не сећајући се што се догодило, а неће ни желети да зна. Лежао сам будан још неко време и питао се има ли нечег страшнијег од људског ума, преноси Вице.