Izrael i Hamas: Sukob dva agresora! (FOTO)

Izrael gromoglasno tvrdi kako je cilj nove ofanzive zaustavljanje raketnih napade iz Gaze. Hamasove rakete, sa druge strane, bile su namerno usmerene ka Tel Avivu i Jerusalimu, no nisu zabiležene žrtve, ponajviše zahvaljujući izraelskim obrambenom sistemu “Gvozdena kupola”, ali i činjenice da Hamasove rakete vrlo retko pogađaju cilj.

Obe strane imaju svoje argumente, no realno gledajući argumentacija Izraela i Hamasa je, u najmanju ruku, problematična. Izrael tvrdi kako izvodi "precizne" napade na položaje Hamasa, no ipak najviše stradaju civili. Stoga, tvrdnja da su pripadnici Hamasa "među civilima" ne može biti opravdanje za napade na civilna područja.

S druge strane, jasno je da Hamas raketama namerno cilja izraelske gradove, te da su pritom meta napada civili. Bez obzira što je "učinkovitost" ovih raketnih napada često ravna nuli, činjenica je da se radi o podjednako nedopustivim potezima.

Zato je tvrdnja kako jedna strana u ovom sukobima ima veće pravo na izvođenje navedenih napada potpuno apsurdna, kao i spekulacije oko toga "ko je počeo prvi". Činjenica je da je ovaj sukob u pravom smislu eskalacija, a ne iznenadna pojava. Drugim rečima, i u periodu "mira" Hamas je (ili grupe povezane sa Hamasom) sporadično ispaljivao rakete prema Izraelu, a izraelski iznenadni napadi na Gazu takođe su bila česta pojava.

Raketni napadi na Izrael počeli su mnogo ranije, zapravo još od devedesetih godina palestinske militantne grupe sporadično ispaljuju rakete na Izrael. Prema službenim podacima, do kraja 2012. godine, u tim napadima je ubijeno 64 osobe, većinom civila, a na hiljade je ranjeno. No, glavni cilj ovih napada svakako je bilo stvaranja efekta psihološke traume u Izraelu i ometanje svakodnevnog života.

Mnogi odbacuju aktuelno Hamasovo raketiranje Izraela kao "nebitno", zbog njegove neučinkovistosti. Međutim, ako je cilj proizvesti psihološku traumu, onda je cilj itekako postignut. Na primer, u izraelskom gradu Sderot, koji se nalazi na manje od kilometar od Pojasa Gaze i koji je od 2001. godine česta meta palestinskih raketnih napada, istraživanja pokazuju kako čak preko 50 odsto dece pokazuju simptome posttraumatskog stresnog poremećaja.

Rakete, nazvane Kasam (Qassam), na početka su bile jednostavnog dizajna i kratkog dometa. Zato je na početku jedina moguća meta na izraelskoj teritoriji bio grad Sderot, koji je bio odmah uz Pojas Gaze. No, vremenom su palestinske grupe u Gazi počele da sastavljaju sve moćnije rakete, sa sve većim dometom. Već 2006. godine, meta postaje i obalni grad Aškelon, a od 2009. godine palestinske rakete dosežu i gradove Ašdod i Beršeba.

Prethodni sukob 2012. godine pokazao je kako je domet ovih raketa postao još i veći, te su po prvi put rakete iz Gaze pogodile Tel Aviv i Jerusalim. Ovde se većinom radi o raketama domaće proizvodnje "M-75" i iranskim Fajr-5 raketama. Međutim, jasno je da je samo pitanje dana kada će uz razvoj dometa biti vezan i razvoj preciznosti.

Pošto su očite mete ovih raketnih napada civili, nemoguće ih je ne klasifikovati kao terorističke napade i ratne zločine. Svakako, situacija uopšte nije crno-bela, iako se upravo takvom prikazuje u gotovo svim izveštajima o palestinsko-izraelskom sukobu. Mnogi će se složiti kako su i izraelski napadi na Gazu takođe ratni zločini, a ako ćemo se baviti isključivo statistikom, tj. brojem ubijenih civila, onda su ovi zločini daleko veći.

U isto vreme, tvrdnjom da obe strane čine ratne zločine ne pomažemo pronalasku rešenja za ovaj sukob. To je zapravo okretanje glave, kao što su mnogi učinili i u Siriji, tvrdeći kako obe strane čine zločine te da bi zbog toga čitav rat u Siriji jednostavno trebalo zanemariti, zaključuje Advans.

Istorija sukoba se može proučavati, ali rešenje za mir se neće pronaći u istorijskim animozitetima, već u prihvatanju realnosti. Treba se upitati što o svemu ovome misle obični Izraelci i Palestinci? Žele li rat i uništenje druge strane? Ili žele mir i normalan život? Ankete nam i ne trebaju jer je sasvim jasno da većina ipak želi mir, no ankete nam to i potvrđuju.  Tako je npr. Krajem 2012. godine, za vreme izraelske operacije protiv Gaze, oko 74 odsto Palestinaca podržavalo raketne napade, no iduće godine ta podrška je pala na svega 38 odsto. Pa tako, prošlogodišnja anketa pokazuje da čak 90 odsto Palestinaca veruje kako bi Hamas i Fatah, kao dve ključne palestinske političke organizacije, trebale da formiraju zajedničku vladu, pa makar to rezultiralo američkim i izraelskim sankcijama.

To je ono što palestinski narod želi. Nikako ne žele ovu političku razjedinjenost, shvatajući da su tako slabi. Ali, ne želi ni raketne napade protiv izraelskih gradova. Većina, čak 80 odsto populacije, podržava "nenasilni otpor protiv Izraela".

Tokom 2014. godine desilo se upravo to: islamistički i militantni Hamas ujedinio se u zajedničku vladu sa sekularnim i (donekle) pro-zapadnim Fatahom. Palestinci su istaknuli kako se boje da bi takvo ujedinjenje moglo dovesti do "sankcija". Zato će, aktuelnu eskalaciju sukoba, mnogi protumačiti upravo na takav način: kao brutalni akt sankcija Izraela!

Naime, Izrael tvrdi kako im je cilj samo zaustaviti raketne napade protiv izraelskih gradova. To je razumljivo, i većina sveta danas ističe kako Izrael ima pravo da se brani od takvih napada. Međutim, zar ne bi najbolja moguća odbrana bila dopustiti da se desi ujedinjenje Hamasa i Fataha? Naročito nakon što je i palestinski predsednik Mahmud Abas javno potvrdio da će ujedinjena palestinska Vlada delovati pod Fatahovim političkim programom? Zar nije upravo taj potez početak kraja palestinskih raketnih napada na Izrael?

A da li je Tel Aviv oduševljeno dočekao ovakve vesti? Ne! Premijer Benjamin Netaniahu nazvao je ovo ujedinjenje apsolutno nedopustivim te odmah najavio kaznene mere zbog Fatahovog "ujedinjenja sa teroristima". Potom, izraelske vlasti prekidaju mirovne pregovore s Fatahom koji su bili inicirani od strane Sjedinjenih Država.