Израел и Хамас: Сукоб два агресора! (ФОТО)

Израел громогласно тврди како је циљ нове офанзиве заустављање ракетних нападе из Газе. Хамасове ракете, са друге стране, биле су намерно усмерене ка Тел Авиву и Јерусалиму, но нису забилежене жртве, понајвише захваљујући израелским обрамбеном систему “Гвоздена купола”, али и чињенице да Хамасове ракете врло ретко погађају циљ.

Обе стране имају своје аргументе, но реално гледајући аргументација Израела и Хамаса је, у најмању руку, проблематична. Израел тврди како изводи "прецизне" нападе на положаје Хамаса, но ипак највише страдају цивили. Стога, тврдња да су припадници Хамаса "међу цивилима" не може бити оправдање за нападе на цивилна подручја.

С друге стране, јасно је да Хамас ракетама намерно циља израелске градове, те да су притом мета напада цивили. Без обзира што је "учинковитост" ових ракетних напада често равна нули, чињеница је да се ради о подједнако недопустивим потезима.

Зато је тврдња како једна страна у овом сукобима има веће право на извођење наведених напада потпуно апсурдна, као и спекулације око тога "ко је почео први". Чињеница је да је овај сукоб у правом смислу ескалација, а не изненадна појава. Другим речима, и у периоду "мира" Хамас је (или групе повезане са Хамасом) спорадично испаљивао ракете према Израелу, а израелски изненадни напади на Газу такође су била честа појава.

Ракетни напади на Израел почели су много раније, заправо још од деведесетих година палестинске милитантне групе спорадично испаљују ракете на Израел. Према службеним подацима, до краја 2012. године, у тим нападима је убијено 64 особе, већином цивила, а на хиљаде је рањено. Но, главни циљ ових напада свакако је било стварања ефекта психолошке трауме у Израелу и ометање свакодневног живота.

Многи одбацују актуелно Хамасово ракетирање Израела као "небитно", због његове неучинковистости. Међутим, ако је циљ произвести психолошку трауму, онда је циљ итекако постигнут. На пример, у израелском граду Сдерот, који се налази на мање од километар од Појаса Газе и који је од 2001. године честа мета палестинских ракетних напада, истраживања показују како чак преко 50 одсто деце показују симптоме посттрауматског стресног поремећаја.

Ракете, назване Касам (Qassam), на почетка су биле једноставног дизајна и кратког домета. Зато је на почетку једина могућа мета на израелској територији био град Сдерот, који је био одмах уз Појас Газе. Но, временом су палестинске групе у Гази почеле да састављају све моћније ракете, са све већим дометом. Већ 2006. године, мета постаје и обални град Ашкелон, а од 2009. године палестинске ракете досежу и градове Ашдод и Бершеба.

Претходни сукоб 2012. године показао је како је домет ових ракета постао још и већи, те су по први пут ракете из Газе погодиле Тел Авив и Јерусалим. Овде се већином ради о ракетама домаће производње "М-75" и иранским Фајр-5 ракетама. Међутим, јасно је да је само питање дана када ће уз развој домета бити везан и развој прецизности.

Пошто су очите мете ових ракетних напада цивили, немогуће их је не класификовати као терористичке нападе и ратне злочине. Свакако, ситуација уопште није црно-бела, иако се управо таквом приказује у готово свим извештајима о палестинско-израелском сукобу. Многи ће се сложити како су и израелски напади на Газу такође ратни злочини, а ако ћемо се бавити искључиво статистиком, тј. бројем убијених цивила, онда су ови злочини далеко већи.

У исто време, тврдњом да обе стране чине ратне злочине не помажемо проналаску решења за овај сукоб. То је заправо окретање главе, као што су многи учинили и у Сирији, тврдећи како обе стране чине злочине те да би због тога читав рат у Сирији једноставно требало занемарити, закључује Адванс.

Историја сукоба се може проучавати, али решење за мир се неће пронаћи у историјским анимозитетима, већ у прихватању реалности. Треба се упитати што о свему овоме мисле обични Израелци и Палестинци? Желе ли рат и уништење друге стране? Или желе мир и нормалан живот? Анкете нам и не требају јер је сасвим јасно да већина ипак жели мир, но анкете нам то и потврђују.  Тако је нпр. Крајем 2012. године, за време израелске операције против Газе, око 74 одсто Палестинаца подржавало ракетне нападе, но идуће године та подршка је пала на свега 38 одсто. Па тако, прошлогодишња анкета показује да чак 90 одсто Палестинаца верује како би Хамас и Фатах, као две кључне палестинске политичке организације, требале да формирају заједничку владу, па макар то резултирало америчким и израелским санкцијама.

То је оно што палестински народ жели. Никако не желе ову политичку разједињеност, схватајући да су тако слаби. Али, не жели ни ракетне нападе против израелских градова. Већина, чак 80 одсто популације, подржава "ненасилни отпор против Израела".

Током 2014. године десило се управо то: исламистички и милитантни Хамас ујединио се у заједничку владу са секуларним и (донекле) про-западним Фатахом. Палестинци су истакнули како се боје да би такво уједињење могло довести до "санкција". Зато ће, актуелну ескалацију сукоба, многи протумачити управо на такав начин: као брутални акт санкција Израела!

Наиме, Израел тврди како им је циљ само зауставити ракетне нападе против израелских градова. То је разумљиво, и већина света данас истиче како Израел има право да се брани од таквих напада. Међутим, зар не би најбоља могућа одбрана била допустити да се деси уједињење Хамаса и Фатаха? Нарочито након што је и палестински председник Махмуд Абас јавно потврдио да ће уједињена палестинска Влада деловати под Фатаховим политичким програмом? Зар није управо тај потез почетак краја палестинских ракетних напада на Израел?

А да ли је Тел Авив одушевљено дочекао овакве вести? Не! Премијер Бењамин Нетаниаху назвао је ово уједињење апсолутно недопустивим те одмах најавио казнене мере због Фатаховог "уједињења са терористима". Потом, израелске власти прекидају мировне преговоре с Фатахом који су били иницирани од стране Сједињених Држава.