Ko vodi rat u Ukrajini - zvanična Moskva ili pobunjenici?
Ruski predsednik Vladimir Putin zatražio je u utorak od parlamenta da ukine dopuštenje za vojnu intervenciju u Ukrajini. Rušenje helikoptera, koje je došlo neposredno nakon te odluke, je možda odgovor pobunjenika na percepciju da Rusija želi kompromis s Kijevom.
Pobunjenici su do sada u više navrata jasno naglasili kako nikakvog kompromisa neće biti, bar ne u okvirima ultimatuma kojeg Porošenko predstavlja kao "mirovni plan".
Neki se pitaju zašto su pobunjenici odlučili da sruše ukrajinski vojni helikopter, potez koji je značajno doprineo urušavanju primirja. Jedni spekulišu kako se radi o "odmetnutim" grupama, no možda je ovo i potez koji svesno prkosi aktuelnom nastojanju Moskve da situaciju na istoku Ukrajine svede na dijalog s Porošenkom.
Odsustvo reakcije Zapada
Zanimljivo je istaknuti i činjenicu da je jučerašnji potez ruskog predsednika zaista bio značajan.
Zapravo, ono što je zaista privuklo pažnju javnosti, pošto se zaista radi o važnom ustupku, je to da je jučerašnji Putinov potez prošao gotovo bez ikakve reakcija na Zapadu.
Kako je to moguće?
Putin nastoji da se na sve načine otarasi tog "imidža", no to mu neće biti tako lako. Činjenica je kako je on već napravio brojne ustupke, od dijaloga s Porošenkom, do jučerašnje potvrde kako ruska vojska neće intervenisati na istoku Ukrajine. Time zapravo remeti planove onih koji žele pod svaku cenu iskoristiti ovu situaciju za izolovnjem Rusije.
Rusija ne pristaje na izolaciju od Zapada i Evrope, pa čak i kada otvoreno ističe da ima "plan B" koji se svodi na okretanje prema Istoku. SAD će i dalje nastojati da izoluje Rusiju, ali sa SAD-om Rusija ni ne može više postići kompromis, ali može s Evropom.
U petak Petro Porošenko potpisuje EU trgovinski pakt koji će neminovno za Rusiju biti ekonomski izuzetno nepovoljan. Rusija će morati ovaj ishod prihvatiti u potencijalnoj zameni za normalizaciju odnosa s Europskom Unijom, mada ni to nije garantovano. Postojao je osećaj u Moskvi kako će ova kriza biti prekretnica, da će Brisel braniti svoje ekonomske interese uprkos američkom pritisku - to se nije dogodilo.
Sumnja u primirje
Obe sukobljene strane na istoku Ukrajine sumnjaju da će aktuelno primirje opstati. Situacija na terenu je napeta i kompleksna - izgleda kako su neki pobunjenici pristali na primirje dok drugi odbijaju. Sada se oglasio i jedan od političkih lidera pobunjenika, Aleksandar Borodaj, koji je rekao kako prema njemu primirje uopšte ne postoji.
Podsetimo, premijer samoproglašene Narodne Republike Donjeck Aleksandar Borodaj rekao je u ponedeljak kako će primirje trajati do petka. Ipak, nakon što su se sukobi na terenu nastavili, rekao je u razgovoru za ruske medije kako više "nema smisla" održavati primirje.
Iz Kijeva su stigle slične izjave - predsednik Petro Porošenko je rekao kako bi se primirje moglo prekinuti zbog "konstantnog kršenja" od strane pobunjenika. Tvrdi kako su pobunjenici do sada napali ukrajinske snage 35 puta otkako je proglašeno primirje.
Kako zadovoljiti SAD?
SAD pak poručuje kako razmatraju dodatne sankcije protiv Rusije ukoliko Rusija ne "zaustavi demonstrante" i prestane da im dostavlja oružje. Drugim rečima, traži se ne samo simbolično rusko odustajanje od Donbasa, što je zapravo bio jučerašnji Putinov potez, već apsolutna predaja. U ovom trenutku, jedino što bi Putin mogao da uradi, a da zadovolji SAD, je da se javno ogradi o proruskih demonstranata i da ih označi kao teroriste.
Geopolitički revanšizam je ovde itekako na snazi, koliko god on zvučao nezreo, on je itekako uočljiv. Moskva je u nekoliko navrata prošle godine ponizila SAD i to pred celim svetom - dali su azil njihovom "beguncu broj 1", Edvardu Snoudenu, i uspeli su velikim naporima blokirati američki vojni napad na Siriju. To su bili gigantski uspesi ruske spoljne politike koje niko ne može osporiti.
Sada, kada se od Rusije očekuju ustupci u zamenu za nastavak normalnih odnosa, kako će to proteći?
Neki tvrde kako je situacija oko Ukrajine crna ili bela - Rusija se može povući ili može upotrebiti silu. Ovo su dva podjednako negativna scenarija. Niko normalan ne izaziva rusku vojnu intervenciju u Ukrajini. Štaviše, ona bi bila čin agresije bez obzira na situaciju u toj zemlji.
Koja je uopšte bila svrha te rezolucije? Formalno ona ni nije iskorišćena, jer vojna prisutnost na Krimu bila je Rusiji dopuštena na temelju konkretnih ranijih sporazuma s Kijevom. Šta nam to govori? Vrlo je jasno - Rusija je nešto vojno planirala u datom trenutku, jer inače takvu rezoluciju ne bi ni aktivirala (pošto joj za Krim nije ni bila potrebna), ali se u međuvremenu predomislila.
Zašto narod želi da se otcepi od Ukrajine?
Narodna pobuna istoka Ukrajine brzo je postala koncentrisana u redovima nove političke klase koja ima svoje određene ambicije. Ankete sprovedene na prostoru istoka Ukrajine jasno su pokazale da narod želi odvajanje od Kijeva, ali ne i pripojenje Rusiji. Ko sluša volju naroda? Pobunjeničke vlasti u Donjecku i Lugansku? Očigledno ne, jer su svoje ambicije fokusirali na pripojenje Rusiji, a Rusija im nije dala zeleno svetlo za tako nešto.
Istočna Ukrajina je imala, možda još uvek i ima, istorijsku priliku za otcepljenjem ne od Ukrajine kao države, već od izrabljivačke oligarhije pod kojom se nalazi decenijama.
Možda je ta spoznaja revitalizovala autentičnu borbu protiv oligarhijske eksploatacije koja im je sudbina pod Kijevom ili pod Moskvom.
Trijumf volje naroda
Sve snažnija ukrajinska vojska pre ili kasnije može slomiti naoružanu pobunu, zbog čega je jedinstvo naroda sve teže.
Puno faktora je u igri, ali ne možemo ignorisati da je bar jedan od njih i autentični narodni otpor protiv suštine eksploatacije.
Jedini pozitivan ishod na istoku Ukrajine je trijumf volje naroda. Oni referendumi nisu bili to jer su ljudima ponudili nezavisnost da bi dan kasnije, narod molio Rusiju da ih primi u svoje granice. Trijumf volje naroda biće oslobađanje od ugnjetavanja svih vrsta, preuzimanje kontrole nad svim resursima i svojom sudbinom.
