Lagala sam ljude da imam rak!

Ne mogu tačno da opišem zbog čega sam krenula tim putem. Nisam imala problematično detinjstvo, čak naprotiv. Kao jedinicu, roditelji su me zaista pazili kao malo vode na dlanu.

Osnovna škola mi je prošla solidno. Nisam baš stekla "doživotna prijateljstva", ali mi je uglavnom bilo lepo. Jedva sam čekala da krenem u gimnaziju kako bih napokon stekla prave drugare. Međutim, nije sve prošlo kako sam planirala.

Ispostavilo se da je gimnazija mnogo "teža" od osnovne škole. Teža u smislu da su ljudi bili mnogo drugačiji, "namazaniji", da ne kažem zli. Počele su podele na popularnu decu i "štrebere", a ja nisam spadala ni u jednu "kategoriju", bila sam skoro pa neprimetna. Ali, ipak, imala sam sreću da naiđem na njih, Ninu i Sonju, koje su zaista bile dobri ljudi i uvek uz mene. Međutim, i pored toga, bila sam konstantno nezadovoljna. Tada nisam baš shvatala, ali iz ovog ugla mi deluje kao da sam postepeno zapadala u depresiju.

Jedan dan me je Nina pitala šta mi je, zašto sam toliko snuždena, i tada sam prvi put izgovorila tu laž. Rekla sam joj da imam rak i da ću najverovatnije umreti. Plakale smo zajedno. Satima. Rekla sam joj da ću se sigurno promeniti, da ću drastično oslabiti i da će mi opasti kosa. Ona me je samo tešila i rekla da će biti uvek uz mene. Zamolila sam je da ne kaže Sonji ništa o ovome, da je ne bih opterećivala. Čini mi se da sam podsvesno želela da je zaštitim, kada sam već povredila Ninu svojom laži, ne moram i Sonju.

I dani su prolazili. Nina mi je udovoljavala u svemu. Ne mogu reći da se nešto drastično promenilo u našem odnosu, ona je i ranije bila divna prema meni, samo je sada postala još draža i uviđajnija. A ja? Pa ja sam to koristila. Kada sam nešto baš mnogo želela, samo sam se pravila da mi je loše i to bi bilo to.

Naravno, Nini sam rekla da ništa ne spominje mojim roditeljima, da im je teško da pričaju o tome. Svaki put kada bi došla kod mene, mama bi nam napravila neke pitice ili kolače i bila bi nasmejana, a Nina joj se divila "kako ona to sve stoički podnosi".

Prošla je godina, pa i dve. Tada je već uvidela moju laž ali mi ništa nije rekla, verovatno je bila isuviše povređena. Jednostavno smo prestale da se družimo. Na proslavi mature mi je prišla, pogledala me u oči i rekla: "Nadam se da ćeš imati lep život". To je bio poslednji put da smo se videle.

Od tada su prošle godine, a ne prođe ni jedan dan da ne poželim da je pozovem i objasnim joj sve. Samo što ne znam ni šta bih rekla, kada nemam pravo opravdanje. Nadam se samo da mi je oprostila...