Лагала сам људе да имам рак!

Не могу тачно да опишем због чега сам кренула тим путем. Нисам имала проблематично детињство, чак напротив. Као јединицу, родитељи су ме заиста пазили као мало воде на длану.

Основна школа ми је прошла солидно. Нисам баш стекла "доживотна пријатељства", али ми је углавном било лепо. Једва сам чекала да кренем у гимназију како бих напокон стекла праве другаре. Међутим, није све прошло како сам планирала.

Испоставило се да је гимназија много "тежа" од основне школе. Тежа у смислу да су људи били много другачији, "намазанији", да не кажем зли. Почеле су поделе на популарну децу и "штребере", а ја нисам спадала ни у једну "категорију", била сам скоро па неприметна. Али, ипак, имала сам срећу да наиђем на њих, Нину и Соњу, које су заиста биле добри људи и увек уз мене. Међутим, и поред тога, била сам константно незадовољна. Тада нисам баш схватала, али из овог угла ми делује као да сам постепено западала у депресију.

Један дан ме је Нина питала шта ми је, зашто сам толико снуждена, и тада сам први пут изговорила ту лаж. Рекла сам јој да имам рак и да ћу највероватније умрети. Плакале смо заједно. Сатима. Рекла сам јој да ћу се сигурно променити, да ћу драстично ослабити и да ће ми опасти коса. Она ме је само тешила и рекла да ће бити увек уз мене. Замолила сам је да не каже Соњи ништа о овоме, да је не бих оптерећивала. Чини ми се да сам подсвесно желела да је заштитим, када сам већ повредила Нину својом лажи, не морам и Соњу.

И дани су пролазили. Нина ми је удовољавала у свему. Не могу рећи да се нешто драстично променило у нашем односу, она је и раније била дивна према мени, само је сада постала још дража и увиђајнија. А ја? Па ја сам то користила. Када сам нешто баш много желела, само сам се правила да ми је лоше и то би било то.

Наравно, Нини сам рекла да ништа не спомиње мојим родитељима, да им је тешко да причају о томе. Сваки пут када би дошла код мене, мама би нам направила неке питице или колаче и била би насмејана, а Нина јој се дивила "како она то све стоички подноси".

Прошла је година, па и две. Тада је већ увидела моју лаж али ми ништа није рекла, вероватно је била исувише повређена. Једноставно смо престале да се дружимо. На прослави матуре ми је пришла, погледала ме у очи и рекла: "Надам се да ћеш имати леп живот". То је био последњи пут да смо се виделе.

Од тада су прошле године, а не прође ни један дан да не пожелим да је позовем и објасним јој све. Само што не знам ни шта бих рекла, када немам право оправдање. Надам се само да ми је опростила...