NOVINARKA NA TAJNOM ZADATKU: Htela sam po svaku cenu da sednem, ali su me građani ŠOKIRALI!

Čekala sam autobus 31 na stanici kod Hrama Svetog Save. Išla sam ka gradu. Kao i obično i danas je bilo dosta ljudi koji čekaju da uđu u ovaj autobus. Pitala sam se da li će mi neko ustati da sednem, s obzirom da imam ‘stomak do zuba’, ili su ljudi postali neosetljivi na svet oko sebe. Nisam dugo čekala. Naišao je autobus sa brojem 31. Sporim hodom uz stepenice ušla je starica, a za njom i ja sa lažnim stomakom. Pogledala sam u vozača, s nadom da će reći: ‘Alo, ljudi vidite li ovu trudnu ženu?! Neka joj neko ustane da sedne.’ Ipak, ne. Vozač je bio nezainteresovan za putnike. Putnici, i stariji i mlađi, odmeravali su me, ali niko nije ponudio ‘svoje mesto’ ni meni ni gospođi koja je ušla pre. Vozač daje gas. Baka jedva stoji, a i ja se pretvaram da mi je teško. Dve srednjoškolke su sedele jedna do druge i kikotale se čitajući nešto na telefonu. Rešila sam da ih zamolim da mi ustanu:

‘Izvinite, devojke da li možete da ustupite mesto meni i ovoj baki? Stvarno ne mogu da stojim zbog ove vrućine!’, upitala sam čekajući reakciju, i devojke su ustale.

‘Može i onako sad silazimo’, reče jedna od njih, što me je nateralo da se zapitam da li su mi ustupile mesto zato što su izlazile ili zato što su stvarno osetile empatiju.

Ipak, dobila sam mesto i nastavila sam da se vozim linijom 31 do Narodnog pozorišta. Razmišljala sam na kojoj liniji još da okušam ‘trudničku sreću’ i setila se da je linija 37 uvek prepuna. Sačekala sam autobus na trgu i uputila se u pravcu Ade. Opet ništa, niko se nije obazirao na moj stomak.

‘Izvinite, možete li da mi ustupite mesto’, zamolila sam jednu gospođu koja po slobodnoj proceni ima nešto više od 50 godina i iznenadila odgovorom.

“Ne. Ni meni ne ustaju u autobusu. Više se ne ustupa mesto ni trudnicama, ni invalidima. Rintala sam ceo dan, bole me noge. Ti si samo trudna! Ja sam ih troje rodila”, odbrusila mi je žena.

Tada sam začula jedan glas koji je rešio da stane u moju odbranu.

‘Ja ću Vam ustupiti mesto. A ova gospođa stvarno nema srama’, reče deka koji je sedeo iza gospođe koju sam upitala za mesto.

‘Šta, ja nemam sram?! A Vi ste mi veliki gospodin, što ste rešili da dignete gu***u, pa ste sad meni našli da zvocate’, javi se gospođa koju sam zamolila za mesto.

I krenula je rasprava, ali su očigledno zaboravili razlog zbog kog su je otpočeli – MENE, "TRUDNU ŽENU!" Deka koji je rešio da mi ustupi mesto nije ustajao nego je napadao gospođu koju sam pitala za mesto. Autobus se zaustavio i ja sam rešila da izađem, jer ovde za trudnicu nema mesta.

Našla sam se sa stomakom u Kneza Miloša. Pogledala sam šta piše na stanici, i rešila da sačekam 56. Već mi je postajalo vruće, jer ni lažan stomak nije jednostavno nositi. Čekala sam i čekala, i već sam bila uporna i pod utiskom iz prethodnog autobusa. Misli su mi se preturale po glavi. Posle nekih 15 minuta naišla je 56, i naravno krcata. Ušla sam na prednja vrata. Ovoga puta mi je stvarno bilo teško, jer su se ljudi gurali i pri tom pritiskali moj lažni stomak. Jedan mladić koji je sedeo do prozora, je krenuo da ustaje sa rečima:

’Vidim da Vam je teško da stojite, sedite ovde’.

Iznenađenje! Ipak ima džentlmena u gradskom prevozu. Ljubazno sam mu se zahvalila i sela. Vozila sam se do Mostarske petlje. Sad sam imala drugi problem, bilo je teško izaći iz prepunog autobusa. Mislila sam da neću uspeti, ali čovek koji je sajao zamolio je vozača da sačeka ’dok ne izađe ova trudnica’.

Uh, napokon sam napolju. Izvukla sam lažni stomak pred punom autobuskom stanicom i bacila ga u kantu. Primetila sam poglede nekih ljudi, ali se niko nije previše obazirao na to šta sam uradila. Tada sam shvatila, nije problem biti kulturan i pažljiv problem je što se empatija među ljudima izgubila!