НОВИНАРКА НА ТАЈНОМ ЗАДАТКУ: Хтела сам по сваку цену да седнем, али су ме грађани ШОКИРАЛИ!

Чекала сам аутобус 31 на станици код Храма Светог Саве. Ишла сам ка граду. Као и обично и данас је било доста људи који чекају да уђу у овај аутобус. Питала сам се да ли ће ми неко устати да седнем, с обзиром да имам ‘стомак до зуба’, или су људи постали неосетљиви на свет око себе. Нисам дуго чекала. Наишао је аутобус са бројем 31. Спорим ходом уз степенице ушла је старица, а за њом и ја са лажним стомаком. Погледала сам у возача, с надом да ће рећи: ‘Ало, људи видите ли ову трудну жену?! Нека јој неко устане да седне.’ Ипак, не. Возач је био незаинтересован за путнике. Путници, и старији и млађи, одмеравали су ме, али нико није понудио ‘своје место’ ни мени ни госпођи која је ушла пре. Возач даје гас. Бака једва стоји, а и ја се претварам да ми је тешко. Две средњошколке су седеле једна до друге и кикотале се читајући нешто на телефону. Решила сам да их замолим да ми устану:

‘Извините, девојке да ли можете да уступите место мени и овој баки? Стварно не могу да стојим због ове врућине!’, упитала сам чекајући реакцију, и девојке су устале.

‘Може и онако сад силазимо’, рече једна од њих, што ме је натерало да се запитам да ли су ми уступиле место зато што су излазиле или зато што су стварно осетиле емпатију.

Ипак, добила сам место и наставила сам да се возим линијом 31 до Народног позоришта. Размишљала сам на којој линији још да окушам ‘трудничку срећу’ и сетила се да је линија 37 увек препуна. Сачекала сам аутобус на тргу и упутила се у правцу Аде. Опет ништа, нико се није обазирао на мој стомак.

‘Извините, можете ли да ми уступите место’, замолила сам једну госпођу која по слободној процени има нешто више од 50 година и изненадила одговором.

“Не. Ни мени не устају у аутобусу. Више се не уступа место ни трудницама, ни инвалидима. Ринтала сам цео дан, боле ме ноге. Ти си само трудна! Ја сам их троје родила”, одбрусила ми је жена.

Тада сам зачула један глас који је решио да стане у моју одбрану.

‘Ја ћу Вам уступити место. А ова госпођа стварно нема срама’, рече дека који је седео иза госпође коју сам упитала за место.

‘Шта, ја немам срам?! А Ви сте ми велики господин, што сте решили да дигнете гу***у, па сте сад мени нашли да звоцате’, јави се госпођа коју сам замолила за место.

И кренула је расправа, али су очигледно заборавили разлог због ког су је отпочели – МЕНЕ, "ТРУДНУ ЖЕНУ!" Дека који је решио да ми уступи место није устајао него је нападао госпођу коју сам питала за место. Аутобус се зауставио и ја сам решила да изађем, јер овде за трудницу нема места.

Нашла сам се са стомаком у Кнеза Милоша. Погледала сам шта пише на станици, и решила да сачекам 56. Већ ми је постајало вруће, јер ни лажан стомак није једноставно носити. Чекала сам и чекала, и већ сам била упорна и под утиском из претходног аутобуса. Мисли су ми се претурале по глави. После неких 15 минута наишла је 56, и наравно крцата. Ушла сам на предња врата. Овога пута ми је стварно било тешко, јер су се људи гурали и при том притискали мој лажни стомак. Један младић који је седео до прозора, је кренуо да устаје са речима:

’Видим да Вам је тешко да стојите, седите овде’.

Изненађење! Ипак има џентлмена у градском превозу. Љубазно сам му се захвалила и села. Возила сам се до Мостарске петље. Сад сам имала други проблем, било је тешко изаћи из препуног аутобуса. Мислила сам да нећу успети, али човек који је сајао замолио је возача да сачека ’док не изађе ова трудница’.

Ух, напокон сам напољу. Извукла сам лажни стомак пред пуном аутобуском станицом и бацила га у канту. Приметила сам погледе неких људи, али се нико није превише обазирао на то шта сам урадила. Тада сам схватила, није проблем бити културан и пажљив проблем је што се емпатија међу људима изгубила!