POZORIŠTE U KUĆI: Kako opstati u porodičnoj zajednici
Venčanje je prošlo, sve je bilo savršeno… Osim možda činjenice da ti je negde usred prvog plesa pukla čarapa na desnoj nozi i da se stric napio pa hteo da peva, i da... Ali to su samo sitnice. Važno je da je bilo lepo, da su gosti zadovoljni i da sada zvanično mogu da te zovu “gospođo”. No, vreme je da se vratiš u realnost. A realnost je ta da sada živiš sa svojim mužem. Ali i sa njegovima. U zajednici...
Postoje razne forme zajednica, no, one koje nas ovde zanimaju obično se dele na "ovo je potpuno super" i "odlepiću ako ovde ostanem još jedan dan". Ono što je osnovni kriterijum donošenja odluke da li će neki novopečeni bračni par živeti u zajednici sa njegovima ili njenima jeste pitanje da li uopšte imaju izbora?
Odnosno, mogu li sebi da priušte samostalni život? Da li je to privremeno ili za stalno? Ili žele da žive u zajednici? Ovo su pitanja koja se nadugačko i naširoko razmatraju pre braka.
Da krenemo od dobrih strana života u zajednici, a one svakako postoje. Osim značajnog smanjenja troškova života, život u zajednici će onima koji vole društvo biti odličan, jer skoro nikada neće biti sami. Kada, recimo, dođe beba, novopečena mama će moći da računa na pomoć svoje svekrve (ako žive sa njegovima) ili svoje mame (ako žive sa njenima, što je, složićemo se, u našem okruženju ipak nešto ređi slučaj).
Pomoć u kućnim poslovima, kuvanju i brizi o bebi je dragocena, a osnovni preduslov je da svekrva nije aždaja, odnosno neko sa kim će se voditi hladni rat za dominaciju, koji se može videti u situacijama "Jao, snajka, dobar ti je ručak, ali ja bih to još malo posolila, daj da ti pokažem" pa sve do "Važno da si kupatilo napunila šminkama, a to što ne umeš košulju da mu opeglaš na oficirski, to nikom ništa". Da, ulazimo u ratnu zonu…
…koja počiva na lošim stranama zajedničkog života. Ono što je za društvene ljude prednost (nikada nisi sam), za one koji povremeno vole da se osame je pakao. U zajednici, nećeš moći da šetaš u gaćama po kući kad ti se prohte. Verovatno ćeš deliti kuhinju i kupatilo, a ako ne, onda si srećnica. Sva je prilika da ćeš krov deliti sa nekim kome ćeš persirati (ili je zvati "mama", a ako se pozicioniraš negde između, javi nam kako ti je pošlo za rukom!).
Ono što je, ipak, ključno za to da li ćeš da uživaš ili makar zajednički život nađeš podnošljivim jeste pitanje kakvi su to ljudi u toj zajednici, uključujući sve vas (tebe, njega, njegove/tvoje). Ako ste ljudi skloni konfliktima, svađama i teranju po svome, problemi su neizbežni. Dovoljno je da je jedan od vas takav i ostale će zbog toga često da boli glava. Ako ste, pak, svesni da će mir u vašoj proširenoj porodici zahtevati postavljanje i poštovanje granica tuđeg životnog i privatnog prostora, otvorenu i korektnu komunikaciju, kao i razumevanje za različitost u stavovima, potrebama, životnim navikama, pogledima na svet i na količinu soli koja se stavlja u sarmu… onda život u zajednici može biti lepo iskustvo, bez obzira da li je privremenog ili trajnog karaktera.
Pročitajte i:
