Samit zemalja Zapadnog Balkana i evropska perspektiva
DUBROVNIK – Lideri regiona, uz prisustvo predstavnika EU, pre svih nemačke kancelarke Angele Merkel, sastaće se u Dubrovniku, a glavna tema Samita biće razmena stavova o budućnosti širenja EU na zapadni Balkan, njena dinamika i uslovi. Takođe, biće razgovora i o regionalnim infrastrukturnim projektima i regionalnim energetskim pitanjima.
Nemačka kancelarka Angela Merkel, koja je počasni gost samita, dolazi na poziv predsednika Hrvatske i Slovenije, Ive Josipovića i Boruta Pahora. Pozvani su i predstavnici Srbije, pokrajine Kosova i Metohije*, Crne Gore, Makedonije, Albanije i trojica članova Predsedništva Bosne i Hercegovine. Kako bi se izbegli problemi, odlučeno je da na skupu lidera neće biti državnih obeležja.
Jačanje regionalne saradnje želja je ne samo država Zapadnog Balkana, već i Evropske unije, koja planira da nastavi širenje, ali ne želi da „uveze“ i probleme. Iako se svi slažu da ih treba rešiti, čini se da rezultata koji bi zadovoljili sve strane – nema. “Procenjeno je da su ključni problemi u regionu takvi da se mogu rešavati samo na najvišem nivou“, rečeno je u kabinetu predsednika Hrvatske Ive Josipovića.
Zato je i odlučeno da se lideri regiona otvoreno razgovaraju o svemu. Politička situacija i odnosi u regionu, realizacija infrastrukturnih projekata, stanje u energetici, neka su od pitanja godišnjeg sastanka predsednika država jugoistočne Evrope. Većina učesnika naglasila je važnost nastavka proširenja EU.
Evropski komesar za proširenje Štefan File ocenio je da je vreme da EU čvršće prigrli zapadni Balkan.
Štaviše, jedanaesta je godina od sastanka na kome su šefovi država Evropske unije postavili temelje savremenih odnosa sa zemljama Zapadnog Balkana, na događaju poznatijem kao Solunski samit. Zaključci sa ovog sastanka se evociraju kada se naglašava predanost EU ideji proširenja na Zapadni Balkan. Međutim, značaj i težina ključnih poruka ovog samita se često preuveličavaju.
Evropski savet je državama Zapadnog Balkana na Solunskom samitu deklarativno dao “nedvosmislenu podršku za evropsku perspektivu”, dok “brzina napretka zavisi od zemalja regiona”. Ovakva formulacija predstavlja jasno osipanje jezika u odnosu na proširenje iz 2004. i 2007. godine, kada je EU, zbog jačine deklaracija i dokumenata, sebe stavila u retoričku zamku da primi dvanaest novih članica. Velikim proširenjem iz 2004. godine, “istorijski imperativ” ujedinjenja Evrope je prestao da bude pokretačka snaga proširenja.
Od tog proširenja do danas, pravna regulativa EU koju kandidati za članstvo moraju da usvoje je porasla sa 31 na 35 pregovaračkih poglavlja. Pored kriterijuma iz Kopenhagena, zaključcima iz Soluna za Zapadni Balkan je predviđeno da je za napredak ka članstvu neophodna i regionalna saradnja, kao i saradnja sa Haškim tribunalom. Sporazumi o stabilizaciji i pridruživanju, ne samo da moraju biti usvojeni, već i uspešno implementirani. Pregovori o pristupanju su postali „otvoren proces čiji se ishod ne može unapred garantovati“.
Da bi se bitna pregovaračka poglavlja poput osnovnih prava, poljoprivrede, unutrašnjeg tržišta otvorila i zatvorila, potrebno je ispuniti posebne preduslove (takozvani “benchmarks”). Na sve navedeno se može dodati spoljni kriterijum, naime „integrativni kapaciteti EU“.
Najzad, Lisabonski ugovor propisuje da zemlja koja želi da se pridruži Uniji treba, ne samo da poštuje vrednosti EU, već i da ih promoviše (član 2 Ugovora o EU-Lisabonskog ugovora). U isto vreme, Ugovorom se daje veća fleksibilnost državama članica pri odlučivanju o uslovima za proširenje (novi član 49), zaključuje Sena Marić iz Centra za evropske politike.
Samit u Solunu je u junu 2003. obogatio proces stabilizacije i pridruživanja elementima koji su nadahnuti procesom proširenja kako bi mogao bolje da ispuni nove izazove. Agenda iz Soluna je predstavila skup novih instrumenata u cilju podržavanja procesa reforme u zemljama Zapadnog Balkana i kako bi ih približila Evropskoj uniji.
Najdalekosežniji od svih tih instrumenata su Evropska partnerstva nadahnuta partnerstvima za pristupanje. Prva Evropska partnerstva su odobrena 2004. godine. Utvrđujući kratkoročne i srednjoročne prioritete koje zemlje moraju da rešavaju, Evropska partnerstva će pomoći zemljama Zapadnog Balkana u njihovim reformama i pripremama za buduće članstvo.
Svakako, sve zemlje Zapadnog Balkana imaju perspektivu budućeg članstva u Evropskoj uniji, cilj koji je Evropski savet usvojio juna 2000. godine u Feiri i koji je Evropski savet potvrdio u Solunu u junu 2003. Evropski savet je u decembru 2010. ponovno jasno potvrdio ove postojeće obaveze.
Pre jedanaest godina, najjača kočnica za Zapadni Balkan bile su dominirajuće nazadne i nacionalističke političke snage. Danas je politička scena regiona konsolidovana u pravcu integracije u EU. Brojni izazovi preostaju, posebno jačanje regionalne saradnje, kao i pravne države i institucionalnih kapaciteta država regiona. Opšti utisak je da je brzina napretka regiona spora, a posvećenost država EU integraciji Zapadnog Balkana nedovoljno jasna.
