Самит земаља Западног Балкана и европска перспектива
ДУБРОВНИК – Лидери региона, уз присуство представника ЕУ, пре свих немачке канцеларке Ангеле Меркел, састаће се у Дубровнику, а главна тема Самита биће размена ставова о будућности ширења ЕУ на западни Балкан, њена динамика и услови. Такође, биће разговора и о регионалним инфраструктурним пројектима и регионалним енергетским питањима.
Немачка канцеларка Ангела Меркел, која је почасни гост самита, долази на позив председника Хрватске и Словеније, Иве Јосиповића и Борута Пахора. Позвани су и представници Србије, покрајине Косова и Метохије*, Црне Горе, Македоније, Албаније и тројица чланова Председништва Босне и Херцеговине. Како би се избегли проблеми, одлучено је да на скупу лидера неће бити државних обележја.
Јачање регионалне сарадње жеља је не само држава Западног Балкана, већ и Европске уније, која планира да настави ширење, али не жели да „увезе“ и проблеме. Иако се сви слажу да их треба решити, чини се да резултата који би задовољили све стране – нема. “Процењено је да су кључни проблеми у региону такви да се могу решавати само на највишем нивоу“, речено је у кабинету председника Хрватске Иве Јосиповића.
Зато је и одлучено да се лидери региона отворено разговарају о свему. Политичка ситуација и односи у региону, реализација инфраструктурних пројеката, стање у енергетици, нека су од питања годишњег састанка председника држава југоисточне Европе. Већина учесника нагласила је важност наставка проширења ЕУ.
Европски комесар за проширење Штефан Филе оценио је да је време да ЕУ чвршће пригрли западни Балкан.
Штавише, једанаеста је година од састанка на коме су шефови држава Европске уније поставили темеље савремених односа са земљама Западног Балкана, на догађају познатијем као Солунски самит. Закључци са овог састанка се евоцирају када се наглашава преданост ЕУ идеји проширења на Западни Балкан. Међутим, значај и тежина кључних порука овог самита се често преувеличавају.
Европски савет је државама Западног Балкана на Солунском самиту декларативно дао “недвосмислену подршку за европску перспективу”, док “брзина напретка зависи од земаља региона”. Оваква формулација представља јасно осипање језика у односу на проширење из 2004. и 2007. године, када је ЕУ, због јачине декларација и докумената, себе ставила у реторичку замку да прими дванаест нових чланица. Великим проширењем из 2004. године, “историјски императив” уједињења Европе је престао да буде покретачка снага проширења.
Од тог проширења до данас, правна регулатива ЕУ коју кандидати за чланство морају да усвоје је порасла са 31 на 35 преговарачких поглавља. Поред критеријума из Копенхагена, закључцима из Солуна за Западни Балкан је предвиђено да је за напредак ка чланству неопходна и регионална сарадња, као и сарадња са Хашким трибуналом. Споразуми о стабилизацији и придруживању, не само да морају бити усвојени, већ и успешно имплементирани. Преговори о приступању су постали „отворен процес чији се исход не може унапред гарантовати“.
Да би се битна преговарачка поглавља попут основних права, пољопривреде, унутрашњег тржишта отворила и затворила, потребно је испунити посебне предуслове (такозвани “benchmarks”). На све наведено се може додати спољни критеријум, наиме „интегративни капацитети ЕУ“.
Најзад, Лисабонски уговор прописује да земља која жели да се придружи Унији треба, не само да поштује вредности ЕУ, већ и да их промовише (члан 2 Уговора о ЕУ-Лисабонског уговора). У исто време, Уговором се даје већа флексибилност државама чланица при одлучивању о условима за проширење (нови члан 49), закључује Сена Марић из Центра за европске политике.
Самит у Солуну је у јуну 2003. обогатио процес стабилизације и придруживања елементима који су надахнути процесом проширења како би могао боље да испуни нове изазове. Агенда из Солуна је представила скуп нових инструмената у циљу подржавања процеса реформе у земљама Западног Балкана и како би их приближила Европској унији.
Најдалекосежнији од свих тих инструмената су Европска партнерства надахнута партнерствима за приступање. Прва Европска партнерства су одобрена 2004. године. Утврђујући краткорочне и средњорочне приоритете које земље морају да решавају, Европска партнерства ће помоћи земљама Западног Балкана у њиховим реформама и припремама за будуће чланство.
Свакако, све земље Западног Балкана имају перспективу будућег чланства у Европској унији, циљ који је Европски савет усвојио јуна 2000. године у Феири и који је Европски савет потврдио у Солуну у јуну 2003. Европски савет је у децембру 2010. поновно јасно потврдио ове постојеће обавезе.
Пре једанаест година, најјача кочница за Западни Балкан биле су доминирајуће назадне и националистичке политичке снаге. Данас је политичка сцена региона консолидована у правцу интеграције у ЕУ. Бројни изазови преостају, посебно јачање регионалне сарадње, као и правне државе и институционалних капацитета држава региона. Општи утисак је да је брзина напретка региона спора, а посвећеност држава ЕУ интеграцији Западног Балкана недовољно јасна.