"Sišla sam sa porodiljskog stola i uhvatila ga za noge: 'Preklinjem te pokaži mi dete da ga prislonim na grudi'

“Porodila sam se u Beogradu na trećem spratu ‘Narodnog fronta’ 28. jula 1971. godine. Trudnoća mi je protekla normalno, nisam imala nikakvih problema, sve do te kobne noći. Još jedna porodilja bila je sa mnom u bolnici sa druge strane paravana. Nikada neću zaboraviti njenu kuknjavu i vrištanje od bolova. Mene nije bolelo toliko, imala sam normalne trudove. Žena koja je bila iza paravana, porodila se bukvalno pet minuta pre mene i rodila devojčicu”, seća se Pašija kako je izgledala noć koja je za nju donela mnogo bola.

Kako kroz suze priča nikada neće zaboraviti ni dežurnog doktora koji je bio uz nju i koji joj je saopštio strašnu vest.

“Ni mantil, ni ime koje je pisalo na njemu, ni lice dežurnog lekara neću nikada zaboraviti. Bio je veoma neprijatan. Iz moje utrobe izvukao je krupnog dečaka. Sećam se da je dete bilo modro jer mu se pupčana vrpca obmotala oko vrata. Ni tog trenutka nisam pomislila da je nesto detetu, jer je mali Sihran zaplakao i povratio boju kada mu je lekar dao kiseonik”, objašnjava Pašija i dodaje da su dete odmah potom izneli iz sale u kojoj se je porodila.

Preklinjala sam ga da mi pokaže dete

“Nakon toga lekar se je vratio kod mene i saopštio mi ono što nikako nisam očekivala: ‘Primite moje saučešće, Vaša beba je umrla’. Kada mi je to rekao, sišla sam sa porodiljskog stola i uhvatila ga za noge. Preklinjala sam ga da mi pokaže dete, da ga samo naslonim na grudi. Ali moja kuknjava i bol nisu bili dovoljni da odlede njegovo srce. Dali su mi nešto i ja sam zaspala. Probudila sam se tek sutradan, sama u sobi. Izašla sam i krenula da lutam hodnicima bolnice ne bi li pronašla moje dete. Nisu mi dozvolili da ga nađem i vidim, već su me opet uspavali”, kaže Pašija i dodaje da onog doktora više nije videla.

Telo deteta nije dobila da sahrani, već su joj u bolnici rekli da je sahranjeno na Centralnom groblju u Ruzveltovoj. Iako je tražila grob nikada nije našla da postoji, a ono što ju je navelo da posumlja je to što papiri nisu “čisti”. Krenula je da traga i došla do mladića za kog sumnja da je njen sin.

“U porodilištu je te noći dok sam se porađala bila još jedna majka koja je tada imala 39 godina. Saznala sam da ta porodilja privatno poznaje onog doktora. Došla sam do njenog broja telefona i pozvala je. Javio mi se njen sin za kog sumnjam da je moj. Bio je to čudan razgovor, a onda me je on u jednom trenutku upitao ‘Da li Vi mislite da sam ja Vaše dete?’ Objasnila sam mu sve i dogovorili smo se da uradimo DNK”, kaže Pašija.

Ipak, ova priča nema srećan kraj jer kako kaže Pašija, čovek za kog sumnja da joj je dete krenuo je da se premišlja.

“Raspitivao se o našoj imovini, a ja sam mu rekla da ne želim da ga kupim. Posle dužeg premišljanja našli smo se na Slaviji. Kada sam ga videla znala sam da je moj. Dao mi je uzorak svog brisa, ali lekari su mi rekli da je uzorak neupotrebljiv i da ne mogu da ga ispitaju. Čovek za koga mislim da je moj sin, nije hteo opet da odradimo analizu”, završava Pašija svoju priču i dodaje DA ONA SAMO ŽELI DA SAZNA ISTINU!

“Molim naše zakonodavne vlasti da pomognu meni I drugim roditeljima da se naši slučajevi procesuriraju: Neka krivci napokon budu kažnjeni za to što su nam uradili, a ja svoju borbu neću prekinuti nikada, sve dok mi crna zemlja ne prekrije oči”, kaže Pašija.