"Сишла сам са породиљског стола и ухватила га за ноге: 'Преклињем те покажи ми дете да га прислоним на груди'

“Породила сам се у Београду на трећем спрату ‘Народног фронта’ 28. јула 1971. године. Трудноћа ми је протекла нормално, нисам имала никаквих проблема, све до те кобне ноћи. Још једна породиља била је са мном у болници са друге стране паравана. Никада нећу заборавити њену кукњаву и вриштање од болова. Мене није болело толико, имала сам нормалне трудове. Жена која је била иза паравана, породила се буквално пет минута пре мене и родила девојчицу”, сећа се Пашија како је изгледала ноћ која је за њу донела много бола.

Како кроз сузе прича никада неће заборавити ни дежурног доктора који је био уз њу и који јој је саопштио страшну вест.

“Ни мантил, ни име које је писало на њему, ни лице дежурног лекара нећу никада заборавити. Био је веома непријатан. Из моје утробе извукао је крупног дечака. Сећам се да је дете било модро јер му се пупчана врпца обмотала око врата. Ни тог тренутка нисам помислила да је несто детету, јер је мали Сихран заплакао и повратио боју када му је лекар дао кисеоник”, објашњава Пашија и додаје да су дете одмах потом изнели из сале у којој се је породила.

Преклињала сам га да ми покаже дете

“Након тога лекар се је вратио код мене и саопштио ми оно што никако нисам очекивала: ‘Примите моје саучешће, Ваша беба је умрла’. Када ми је то рекао, сишла сам са породиљског стола и ухватила га за ноге. Преклињала сам га да ми покаже дете, да га само наслоним на груди. Али моја кукњава и бол нису били довољни да одледе његово срце. Дали су ми нешто и ја сам заспала. Пробудила сам се тек сутрадан, сама у соби. Изашла сам и кренула да лутам ходницима болнице не би ли пронашла моје дете. Нису ми дозволили да га нађем и видим, већ су ме опет успавали”, каже Пашија и додаје да оног доктора више није видела.

Тело детета није добила да сахрани, већ су јој у болници рекли да је сахрањено на Централном гробљу у Рузвелтовој. Иако је тражила гроб никада није нашла да постоји, а оно што ју је навело да посумља је то што папири нису “чисти”. Кренула је да трага и дошла до младића за ког сумња да је њен син.

“У породилишту је те ноћи док сам се порађала била још једна мајка која је тада имала 39 година. Сазнала сам да та породиља приватно познаје оног доктора. Дошла сам до њеног броја телефона и позвала је. Јавио ми се њен син за ког сумњам да је мој. Био је то чудан разговор, а онда ме је он у једном тренутку упитао ‘Да ли Ви мислите да сам ја Ваше дете?’ Објаснила сам му све и договорили смо се да урадимо ДНК”, каже Пашија.

Ипак, ова прича нема срећан крај јер како каже Пашија, човек за ког сумња да јој је дете кренуо је да се премишља.

“Распитивао се о нашој имовини, а ја сам му рекла да не желим да га купим. После дужег премишљања нашли смо се на Славији. Када сам га видела знала сам да је мој. Дао ми је узорак свог бриса, али лекари су ми рекли да је узорак неупотребљив и да не могу да га испитају. Човек за кога мислим да је мој син, није хтео опет да одрадимо анализу”, завршава Пашија своју причу и додаје ДА ОНА САМО ЖЕЛИ ДА САЗНА ИСТИНУ!

“Молим наше законодавне власти да помогну мени И другим родитељима да се наши случајеви процесурирају: Нека кривци напокон буду кажњени за то што су нам урадили, а ја своју борбу нећу прекинути никада, све док ми црна земља не прекрије очи”, каже Пашија.