KORENI MRŽNJE: Tri razloga zašto islamisti POSEBNO mrze Francusku

Danas posebno izgleda kao da džihadisti mrze Francusku više no neku drugu zapadnu državu. Kada se sve sagleda, ovakve tvrdnje i nisu toliko čudne.

Početkom godine masakrirani su karikaturisti satiričnog magazina "Šarli ebdo", a pre samo 24 časa odigrao se najgori teroristički napad u istoriji zemlje, u kojem je život izgubilo više od 120 ljudi.

Pored toga, više od 1.000 mladih ljudi napustilo je zemlju kako bi se borili na strani Islamske države ili neke druge džihadističke organizacije u Iraku, Siriji i Libiji. 

Ipak, postoje tri glavna razloga koja objašnjavaju mržnju koju islamističke organizacije posebno gaje prema Francuskoj: 

1) Francuska se "bavi" muslimanskim svetom duže od bilo koje druge zapadne zemlje

Od 1830. godine, kada je osvojila Alžir, doživljavala je mnoge muslimane u Africi kao svoje "dvorištu". Posle Prvog svetskog rata, Francuska je preuzela kontrolu i nad Sirijom i Libanom.

U periodu, kada su mnoge bivše kolonije proglašavale nezavisnost, Francuska je ostavila krvav trag dok je napuštala Alžir posle dugog i krvavog rata od 1954. do 1962. godine, a koji je nastavio da odjekuje u celoj zemlji, posebno na jugu gde su se Alžirci, koji su ratovali na obe strane rata, naselili i zadržali sukob u životu. Tu je i nastala desničarska partija Nacionalni font, a njen osnivač i bivši padobranac Žan-Mari Le Pen nikada nije oprostio De Golu izdaju te francuske kolonije.

Za razliku od drugih kolonijalnih sila, Francuska nikada nije "sasvim" napustila svoje bivše kolonije, nastavljajući da ekonomski i vojno interveniše u odbrani svojih nacionalnih interese u Africi i na Bliskom istoku. Danas to znači borbu protiv Al Kaide i Islamske države u Maliju, Iraku i Siriji. A da ne zaboravimo i nedavnu vojnu intervenciju u Libiji koju je predvodila Fracnuska, iako se nije radilo njenoj koloniji. Sada je Libija "bure baruta", prepuno islamskih ekstremista, koje se još uvek nije oporavilo od rata. 

I zbog svega toga danas, kada nezadovoljni mladi muslimani krenu da surfuju po džihadističkim sajtovima, mogu da vide i čuju muslimane koji im na tečnom francuskom govore o grehu koji je njihova vlada počinila protiv njihove "braće i sestara" u Iraku, Siriji i Libiji.

Prezir prema francuskom rasizmu eksplodirao je naočito u seriji mera protiv muslimana, kao što je zabrana nošenja hidžaba u javnosti 2010. godine.

2) Borba protiv religije

Francuska republika je odgajana u stalnoj borbi sa crkvom, koja za mnoge znači i borbu sa religijom bilo koje vrste. 

Moderna Francuska je na taj način proizvela jaku tradiciju (posebno u Parizu) protivljenja organizovanoj religiji i satire prema njenim pretenzijama.

Otud i tolika popularnost magazina "Šali ebdo" koji je napadao sve religije, pa i islamsku bez ikakvih ograničenja.

3) Uspon ekstremne desnice u Francuskoj

Nacionalni front od napada na Šali ebdoa govori o nespojivosti islama sa vrednostima Francuske.

Iako lider ove partije Marin Le Pen, zastupa umereniju liniju od svog oca, istovremeno smatra da je "vreme za licemerje završeno", navodeći da nepovezujući islam sa terorizmom ne treba da nas dovede do "negiranja očiglednog".

Štaviše, neki od njenih partijskih kolega su otišli i korak dalje, direktno napadajući Islam.

I tako se krug nasilja i neprijateljstava stalno obnavlja. Francuska neće promeniti svoju decenijama staru spoljnu politiku niti svoje anti-religijsko nasledstvo. A ovi novi napadi se potencijalno mogu iskoristiti kao izgovor da se okrivi islam i imigrantska politika u Evropi danas.

Takva konfuzija samo može ojačati krajnju desnicu u Evropi i devesti do novih sukoba sa islamom.