КОРЕНИ МРЖЊЕ: Три разлога зашто исламисти ПОСЕБНО мрзе Француску

Данас посебно изгледа као да џихадисти мрзе Француску више но неку другу западну државу. Када се све сагледа, овакве тврдње и нису толико чудне.

Почетком године масакрирани су карикатуристи сатиричног магазина "Шарли ебдо", а пре само 24 часа одиграо се најгори терористички напад у историји земље, у којем је живот изгубило више од 120 људи.

Поред тога, више од 1.000 младих људи напустило је земљу како би се борили на страни Исламске државе или неке друге џихадистичке организације у Ираку, Сирији и Либији. 

Ипак, постоје три главна разлога која објашњавају мржњу коју исламистичке организације посебно гаје према Француској: 

1) Француска се "бави" муслиманским светом дуже од било које друге западне земље

Од 1830. године, када је освојила Алжир, доживљавала је многе муслимане у Африци као своје "дворишту". После Првог светског рата, Француска је преузела контролу и над Сиријом и Либаном.

У периоду, када су многе бивше колоније проглашавале независност, Француска је оставила крвав траг док је напуштала Алжир после дугог и крвавог рата од 1954. до 1962. године, а који је наставио да одјекује у целој земљи, посебно на југу где су се Алжирци, који су ратовали на обе стране рата, населили и задржали сукоб у животу. Ту је и настала десничарска партија Национални фонт, а њен оснивач и бивши падобранац Жан-Мари Ле Пен никада није опростио Де Голу издају те француске колоније.

За разлику од других колонијалних сила, Француска никада није "сасвим" напустила своје бивше колоније, настављајући да економски и војно интервенише у одбрани својих националних интересе у Африци и на Блиском истоку. Данас то значи борбу против Ал Каиде и Исламске државе у Малију, Ираку и Сирији. А да не заборавимо и недавну војну интервенцију у Либији коју је предводила Фрацнуска, иако се није радило њеној колонији. Сада је Либија "буре барута", препуно исламских екстремиста, које се још увек није опоравило од рата. 

И због свега тога данас, када незадовољни млади муслимани крену да сурфују по џихадистичким сајтовима, могу да виде и чују муслимане који им на течном француском говоре о греху који је њихова влада починила против њихове "браће и сестара" у Ираку, Сирији и Либији.

Презир према француском расизму експлодирао је наочито у серији мера против муслимана, као што је забрана ношења хиџаба у јавности 2010. године.

2) Борба против религије

Француска република је одгајана у сталној борби са црквом, која за многе значи и борбу са религијом било које врсте. 

Модерна Француска је на тај начин произвела јаку традицију (посебно у Паризу) противљења организованој религији и сатире према њеним претензијама.

Отуд и толика популарност магазина "Шали ебдо" који је нападао све религије, па и исламску без икаквих ограничења.

3) Успон екстремне деснице у Француској

Национални фронт од напада на Шали ебдоа говори о неспојивости ислама са вредностима Француске.

Иако лидер ове партије Марин Ле Пен, заступа умеренију линију од свог оца, истовремено сматра да је "време за лицемерје завршено", наводећи да неповезујући ислам са тероризмом не треба да нас доведе до "негирања очигледног".

Штавише, неки од њених партијских колега су отишли и корак даље, директно нападајући Ислам.

И тако се круг насиља и непријатељстава стално обнавља. Француска неће променити своју деценијама стару спољну политику нити своје анти-религијско наследство. А ови нови напади се потенцијално могу искористити као изговор да се окриви ислам и имигрантска политика у Европи данас.

Таква конфузија само може ојачати крајњу десницу у Европи и девести до нових сукоба са исламом.