KAKAV PROSEK: U poslednja dva veka SAD vodile 1,1 rat godišnje

Svakako da nije. Kada se samo setimo svih onih imperija u svetskoj istoriji i ratova koje su vodili, od lokalnih do onih čuvenih o kojima čitamo u istorijskim udžbenicima, "američko carstvo" se još uvek nalazi u prenatalnom dobu. Međutim, ako uzmemo za parametar starost države u odnosu na broj ratova koje je vodila, onda su Sjedinjene Države neprikosnoveni lider. 

"Posebnost američke nacije"

Nedavno se američki istoričar Piter Orzehovski, koji se više od 35 godina bavi konfliktima u svetu, u nastojanju da odgovori na pitanje "Da li smo na pomolu Trećeg svetskog rata?" obratio svojim čitaocima pitanjem: Da li ste znali da je Amerika za više od 200 godina vodila 220 ratova, vojnih intervencija i CIA operacija protiv drugih država?

Ta realizacija im je sigurno teško pala, naročito kad se uzme u obzir snažna patriotska nastrojenost većine Amerikanaca prema svojoj državi, što je svakako osobina koju neguju i ostali narodi u svetu. Ali, sve češće se može čuti kako od strane američkih funkcionera tako i među običnim Amerikancima o "posebnosti američke nacije" i njene pozicije u svetu.

Ova "posebnost", ako smo potpuno iskreni, može da objasni neke stvari, barem kada je reč o ratovima SAD poslednjih 100 godina, ali pre toga, SAD su uglavnom preferirale politiku nemešanje i izolacionizma, barem kada je bilo reči o odnosima u svetu, gde su vodeću ulogu imale evropske kolonijalne sile.

Međutim, sve se promenilo nakon Prvog, a naročito Drugog svetskog rata.

Monroova doktrina

Prvih 100 godina Sjedinjenih Države takođe su obeležili sukobi, kako kada je reč o sukobima u "američkoj sferi uticaja", tako i kada govorimo o Američkom građanskom ratu, velikoj prekretnici u istoriji SAD.

Teoriju i praksu "američke sfere uticaja" prvi je skovao američki predsednik Džejms Monro 1823. godine. Prema njoj, svako mešanje ili pokušaj kolonizacije država Severne ili Južne Amerike od strane evropskih država biće smatrano aktom agresije, koji će za rezultat imati intervenciju vojske SAD. Međutim, ovim spoljnopolitičkim aktom se ne zabranjuju slični akti kada je reč o državama Severne i Južne Amerike, što su SAD uveliko koristile. Naravno, ne samo one.

Građanski rat u Americi, s druge strane, bio je i ostao najkrvaviji sukob u američkoj istoriji. Rat koji je konačno ustanovio SAD kao pravu nacionalnu državu. Ne samo što je jednom zauvek ustanovljen ustavni primat federalnih nad državnim vlastima, nego su i u kulturnom smislu SAD postale jedinstveni prostor, čiji su se stanovnici smatrali građanima vlastite nacionalne države. Po završetku rata, već od 1890. godine vlada SAD ponovo počinje da inteveniše van svojih granica.

Pogled na svet

U svojoj knjizi, Orzehovski naglašava da će onaj ko bude pratio razvoj sukoba u svetu poslednjih nekoliko godina ostati zapanjen pogledom na svet koji danas imaju Sjedinjene Države, a konkretno Pentagon.

Naime, po njima, ključne zemlje poput Rusije ili Kine, treba da se nađu pod vojnim okriljem SAD. U ovo je svakako teško poverovati, naročito kada se uzmu u obzir globalne posledice u pokušaju ostvarivanja ove namere. Ako smo potpuno iskreni, do ovoga će doći "kada se Pakao zamrzne", ako smemo da upotrebimo američki eufemizam.

I dalje deluje nestvarno da država, koja je poznata po tome da je nastala od ljudi koji su bežali od ratova, religijske netrpeljivosti i nemaštine, i koja se uspešno formirala u skladu sa neprevaziđenim političkim i ekonomskim slobodama, koje je samo par godina ranije iznedrila Francuska revolucija, može za tako kratko vreme da učestvuje u toliko ratova.

Svakako, rat je deo ljudske civilizacije, ali kada postignete takav društveni nivo i slobodu, potpuno ste sposobni da pod tim istim vredostima posmatrate i druge narode, barem kada je reč o SAD nakon Drugog svetskog rata. Ali upravo nakon ovog perioda, kada postoje UN i Savet bezbednosti, broj intervencija SAD ponovo skače.

Zato, kada je reč o SAD, može se zaključiti da nije toliko reč o "posmatranju" koliko o "nametanju" sopstvenih uverenja drugim narodima. A to je "izvor sukoba" u gotovo svim američkim ratovima poslednjih 100 godina. 

Kao drugi izvor sukoba teba istaći težak deficit svetskih resursa poslednjih nekoliko godina, koji nastavlja da raste. Ovde se svakako misli na naftu i njene derivate, oko kojih su Sjedinjene Države izgradile svoju moć. Zaista, naftni lobi ima prejak uticaj na američku politiku, što samo odlaže neophodni prelazak na čistije tehnologije.

Ovakav stav prema američkoj spoljnoj politici sve je više zastupljen, kako među drugim državama sveta tako i u samim Sjedinjenim Državama. Uostalom, kako drugačije objasniti zainteresovanost američke spoljne politike za delove sveta u kojima postoje bogata nalazišta nafte?

Pogledajte još:

-

-

-