"Izgubljeni snimci" Elizabet Tejlor - prava priča otkrivena posle 60 godina!

O Elizabet Tejlor su napisane bezbrojne knjige, čak su neke pripisane njoj kao memoari ili autobiografije, uključujući „Elizabeth On Elizabeth“ iz 1989. godine. Ali knjiga objavljena 1. januara 1965. verovatno je najbliža čistoj autobiografiji, a naslovnica jednostavno kaže: „Elizabeth Taylor by Elizabeth Taylor“.

To je detaljan prikaz njenog života kroz njene sopstvene reči do tog trenutka, ali je zapravo napisao novinar Ričard Merimen, koji je zaslužan i za poslednji intervju sa Merilin Monro (objavljen dva dana pre njene smrti 4. avgusta 1962).

Merimen je uspeo da nagovori Tejlorovu da sedi na nekoliko snimljenih sesija 1964. godine, kako bi mogao da napiše knjigu kao da ju je ona sama napisala. Šezdeset godina kasnije, ti navodno „izgubljeni“ snimci su pronađeni i odobreni za objavljivanje od strane naslednika Tejlorove i Merimena. Snimci su sve ove godine bili u posedu Merimenove supruge, ali sada je filmska rediteljka Nanet Burstin (Hilari, The Kid Stays In The Picture) ponovo otkrila bogatstvo od oko 40 sati intervjua kako bi producirala novi HBO dokumentarac, „Elizabeth Taylor: The Lost Tapes.“

Snimci zapravo nisu bili izgubljeni. Niko nije pretražio ugovore i radio detektivski posao da vidi da li još uvek postoje, sve do sada. Ono što je najzanimljivije u ovom dokumentarcu, koji je svoju svetsku premijeru imao u četvrtak uveče kao deo sekcije Cannes Classics na Filmskom festivalu u Kanu, jeste što svetu pruža priliku da čuje Tejlorovu, koja je preminula 2011. godine u 79. godini, kako sama priča svoju priču, barem do sredine 60-ih, svojim glasom. I kroz čudo novih tehnologija i veštačke inteligencije, snimci su neverovatno očišćeni sa jasnoćom i stilom koji zvuče kao da su profesionalno snimljeni u studiju upravo juče. Liz ovde oživljava, i iako ono što otkriva uglavnom već poznato, daje dodatnu težinu kada taj neponovljivi glas iznosi šta se zapravo dogodilo.

Koristeći vizuelni uređaj starog magnetofona koji se vrti, i mešajući filmske isječke, filmske novosti, intervjue i kućne filmove, film pažljivo prati uspone, padove i brakove ove velike i ikonične zvezde. Niko nije bio veći u svoje vreme. Čak i kao dete smatrana je izuzetno lepom, a kada ju je otkrio producent filma „Lassie Come Home“ Sem Marks, nisu se ni trudili da urade probu na ekranu i rizikovali su da li može da glumi. Njen izgled je bio toliko snažan.

Neki od „izgubljenih“ snimaka su dopunjeni starim ili, u nekoliko slučajeva, novim intervjuima prijatelja i saradnika poput najboljeg prijatelja i kolege iz filma „Lassie“ i „Kleopatra“ Rodija Mekdovala, Debi Rejnolds i agenta Marion Rozenberg. Ali oslonac su Tejlorove često šarmantne i povremeno brutalno iskrene uspomene iz snimljenih sesija koje su bile zamišljene da se pretvore u autobiografiju. Detaljno su opisani rani dani u MGM-u 1942. godine, uključujući njenu priču o očajničkoj želji da dobije ulogu u filmu „National Velvet“ iz 1945. godine. To je vrlo zabavno, sa njom kako priča da je preduzela velike napore – bukvalno – da dobije ulogu uprkos tome što su joj rekli da je previše niska. Tako je radila vežbe tokom tri meseca da se „protegne“, na kraju dodavši 3 inča i dobila ulogu.

Među ostalim uspomenama koje Tejlorova deli jeste da je njen prvi pravi poljubac bio nedelju dana pre njenog prvog poljupca na ekranu. Tejlorova kaže da je filmska verzija bila mnogo bolja. Njen prvi film kao odrasla osoba, umesto tinejdžerskih uloga, bio je u klasičnom filmu iz 1951. godine „A Place in the Sun“ sa Montgomerijem Kliftom, koji će postati još jedan doživotni prijatelj iako je bila zastrašena njegovim glumačkim iskustvom u poređenju sa njenim. Otkriva da nikada nije uzela časove glume. Film „Giant“ pet godina kasnije takođe je bio značajan i takođe ga je režirao Džordž Stivens, sa kojim bi ulazila u nesuglasice oko njenog lika. U njemu su igrali još jedan čovek koji će postati doživotni prijatelj, Rok Hadson, zajedno sa Džejmsom Dinom, koji je preminuo tokom produkcije u 24. godini. Seća se kako je producentima rekla da je dobila vest da je njen kolega mrtav, nešto što nije mogla da shvati. Takođe se govori o tome kako je Tejlorova, kao rani borac protiv AIDS-a, ceo život bila bliska sa gej muškarcima, uključujući bliske prijatelje Mekdovala, Hadsona i Klifta.

Film „Cat on a Hot Tin Roof“ iz 1958. bio je maglovit jer je njen voljeni treći muž Majk Tod poginuo u avionskoj nesreći dve nedelje nakon početka snimanja. Bilo je to razarajuće, jer je to bio čovek kojeg je zaista volela. Burstin temeljno beleži svaki od poznatih nizova brakova zvezde, počevši od Nikija Hiltona, zatim Majkla Vajldinga, Toda i Edija Fišera, koji je bio u braku sa Rejnoldsovom i par je bio dobar prijatelj sa Todovima. Nakon njegove smrti, Fišer se približio Tejlorovoj dok su oboje tugovali zbog Todove smrti, na kraju raskinuvši svoj brak sa Rejnoldsovom i venčavši se sa Tejlorovom, koja priznaje da joj se sviđao, ali nikada nije volela pevača. To bi bilo rezervisano za njenog kolegu iz „Kleopatre“ Ričarda Bartona. Deo koji opisuje uspone i padove tokom „Kleopatre“, njena skoro smrtonosna zdravstvena iskustva, raskid sa Fišerom i njegovo nepravilno ponašanje, i brak(ove) sa Bartonom su najbolji u filmu, sa Burstin i timom koji pažljivo biraju prave delove intervjua da ispričaju skandaloznu priču. Taj period takođe uključuje osvajanje njenog prvog Oskara za film iz 1960. „Butterfield 8“, koji je kritika uništila, a ona ga je mrzela, ali ga je odigrala sa takvom ljutnjom zbog toga što je u njemu da je to išlo u njenu korist. „Pobedila sam jer sam imala traheotomiju,“ rekla je.

Ostale karijerne odluke su takođe obilato pokrivene, uključujući nevoljnost da uradi „Suddenly Last Summer“ iz 1959. sa Kliftom i Ketrin Hepbern, uprkos tome što joj je donela treću uzastopnu nominaciju za Oskara. „Radije bih bila u 'Ben-Huru'“, smejala se, misleći na togodišnjeg velikog pobednika Oskara. Njena druga Oskarom nagrađena uloga u „Who’s Afraid of Virginia Woolf?“ takođe je vešto utkana ovde, iako taj film iz 1966. nije bio objavljen sve do posle snimanja ovog intervjua.

Sve to čini zadovoljavajuće putovanje kroz jednu od najnezaboravnijih karijera Holivuda. Postoji osećaj intime koji čini ovaj film posebnim, ako ne baš prepunim novih otkrića. Kao dokumentarac iz 2015. „Marlon na Marlona“, koji je hroničio 200 sati snimljenih traka Marlona Branda, to je dragocen dodatak našem razumevanju onoga što ju je činilo posebnom. Tejlorova oživljava na različite načine u ovom filmu, i čini odličnu pratnju.

Producenti su Dž. Dž. Abrams, Šon Stjuart, Glen Ziper, Bil Gerber i Rejčel Raš Rič.