"Ne umire se kada izgubiš" Mirjana Bobić Mojsilović o načinu na koji se izborila sa protivom "pobednika"
Otvoreno je govorila o kreativnom procesu, značaju samoće u umetnosti, krizama tokom pisanja, i ličnom odnosu prema uspehu i priznanju. Istakla je da radost i unutrašnji mir u onome što radi smatra važnijim od etabliranog uspeha, i da umetnik ne mora biti "pobednik" da bi se osećao ispunjeno.
Poznata književnica i novinarka Mirjana Bobić Mojsilović nedavno je gostovala u popularnoj televizijskoj emisiji i tom prilikom govorila o stvaralačkom procesu, odnosu prema delu i koliko joj je u životu i radu pobeda kao faktor važna.
Nema stvaranja bez usamljenosti
Poznata dama je istakla da je za svakog umetnika samoća neophodna kako bi došao do mašte za stvaranje.
- Ako se trudite da bude maštoviti, onda je teško. Maštovitost uvek dođe kao posledica nekog razmišljanja, neke tišine, neke usamljenosti. Ne možete vi bez usamljenosti da stvarate. Ako ste stalno u buci, gužvi, ako vas čačka ova stvarnost neprestano - idi plati račun, hajde, skuvaj ručak, hajde operi sudove, skloni veš, idi na žurku, prati tuđe probleme... Nema tu stvaranja - govori Mirjana, pa dodaje:
- Umetnik mora da se osami, da oseti veltšmerc, svetsku bol, da spozna svoju ništavnost i malenkost u svetu koji ga okružuje... Tek tada može da stupi na scenu kreativnost, maštanje. To je najdivnija stvar, a ne događa se svakog dana. A kada se dogodi, to je kao zaljubljivanje; probudi se neki vorteks u vama i zavrti se. To je fenomenalno - ističe ona.
Uvek imam krize
Mirjana Bobić Mojsilović je progovorila i o krizama tokom stvaralačkog pisanja.
- Uvek sam imala krize kada sam pisala roman. Krenem zaljubljena, luda od ljubavi nenormalne. Posle mesec, dva, tri pet me stigne: "Čekaj, pa ovo ništa ne valja. Čemu ovo sve?" - tvrdi književnica, pa naglašava:
- Kriza je deo stvaralačkog procesa. Odvoji vas od tog dela na neko vreme, a onda, kad se vratim, bolje vidim šta je dobro, šta nije. Kada se vratim, opet sam zaljubljena. To je ono: "Maco, izvini nisam hteo".
Oaza je u glavi i srcu
Poznata dama govorila je i o prostoru u kom nastaju njeni romani i slike.
- Probala sam van grada da stvaram. Moja oaza je u mom kršu. Bilo je nekad trenutaka dada sam nosila kompjuter na more da pišem u senci masline, što se i vidi po mom jednom romanu. Oaza je potrebna zbog pronalaženja nove dečje radosti. Za mene je važan taj odlazak u prirodu, da uberem detelinu, da hodam bosa po travi... Srećni su oni ljudi koji imaju atelje, posebnu sobu, ja nemam ništa od toga, sve se događa tu gde se događa... Malo krša, malo čarape, činije za mandarine... Oazu nosite u svojoj glavi i svom srcu. Za stvaranje nisu potrebni nestvarni uslovi - tvrdi Mirjana.
Srušila sam tabu "pobednika"
Književnica se pozabavila temom priznanja i uspeha u onome što se radi.
- Dvadeset i pet godina se bavim literaturom, imam objavljenih dvanaest naslova u inostranstvu. S druge strane, možemo reći da sam nepriznata u smilsu etabliranosti. Neko više pametan, sujetan bi izvršio ritualni harakiri. Šta je establišment? To je ono, Miki, protiv čega se boriš? Jedina mera uspeha, i mog, i bilo čijeg je da li se osećaš dobro u sopstvenoj koži, ma čime da se baviš. Kada je moj klinački poriv za pobedom iščileo i otišao niz slivnik života, tada sam počela da živim spektakularan, pun život, da nisam dozvolila da me kaljuga stvarnosti ščepa i da me se dočepa - govori ona, pa dodaje:
- Sve dok ono što radim meni omogućava normalan život, a da pri tom, budem radosna to je to. Ako nema radosti, džabe ste krečili - Srušila sam tabu "pobednika". Ne moraš biti pobednik da bi se osećao jako dobro. Okej je biti i stoti, ne umire se od toga kad izgubiš, ne umire se kada drugom kažem: "Ti si u pravu, ja nisam" - zaključila je Mirjana Bobić Mojsilović za "360 stepeni".
