"Не умире се када изгубиш" Мирјана Бобић Мојсиловић о начину на који се изборила са противом "победника"
Отворено је говорила о креативном процесу, значају самоће у уметности, кризама током писања, и личном односу према успеху и признању. Истакла је да радост и унутрашњи мир у ономе што ради сматра важнијим од етаблираног успеха, и да уметник не мора бити "победник" да би се осећао испуњено.
Позната књижевница и новинарка Мирјана Бобић Мојсиловић недавно је гостовала у популарној телевизијској емисији и том приликом говорила о стваралачком процесу, односу према делу и колико јој је у животу и раду победа као фактор важна.
Нема стварања без усамљености
Позната дама је истакла да је за сваког уметника самоћа неопходна како би дошао до маште за стварање.
- Ако се трудите да буде маштовити, онда је тешко. Маштовитост увек дође као последица неког размишљања, неке тишине, неке усамљености. Не можете ви без усамљености да стварате. Ако сте стално у буци, гужви, ако вас чачка ова стварност непрестано - иди плати рачун, хајде, скувај ручак, хајде опери судове, склони веш, иди на журку, прати туђе проблеме... Нема ту стварања - говори Мирјана, па додаје:
- Уметник мора да се осами, да осети велтшмерц, светску бол, да спозна своју ништавност и маленкост у свету који га окружује... Тек тада може да ступи на сцену креативност, маштање. То је најдивнија ствар, а не догађа се сваког дана. А када се догоди, то је као заљубљивање; пробуди се неки вортекс у вама и заврти се. То је феноменално - истиче она.
Увек имам кризе
Мирјана Бобић Мојсиловић је проговорила и о кризама током стваралачког писања.
- Увек сам имала кризе када сам писала роман. Кренем заљубљена, луда од љубави ненормалне. После месец, два, три пет ме стигне: "Чекај, па ово ништа не ваља. Чему ово све?" - тврди књижевница, па наглашава:
- Криза је део стваралачког процеса. Одвоји вас од тог дела на неко време, а онда, кад се вратим, боље видим шта је добро, шта није. Када се вратим, опет сам заљубљена. То је оно: "Мацо, извини нисам хтео".
Оаза је у глави и срцу
Позната дама говорила је и о простору у ком настају њени романи и слике.
- Пробала сам ван града да стварам. Моја оаза је у мом кршу. Било је некад тренутака дада сам носила компјутер на море да пишем у сенци маслине, што се и види по мом једном роману. Оаза је потребна због проналажења нове дечје радости. За мене је важан тај одлазак у природу, да уберем детелину, да ходам боса по трави... Срећни су они људи који имају атеље, посебну собу, ја немам ништа од тога, све се догађа ту где се догађа... Мало крша, мало чарапе, чиније за мандарине... Оазу носите у својој глави и свом срцу. За стварање нису потребни нестварни услови - тврди Мирјана.
Срушила сам табу "победника"
Књижевница се позабавила темом признања и успеха у ономе што се ради.
- Двадесет и пет година се бавим литературом, имам објављених дванаест наслова у иностранству. С друге стране, можемо рећи да сам непризната у смилсу етаблираности. Неко више паметан, сујетан би извршио ритуални харакири. Шта је естаблишмент? То је оно, Мики, против чега се бориш? Једина мера успеха, и мог, и било чијег је да ли се осећаш добро у сопственој кожи, ма чиме да се бавиш. Када је мој клиначки порив за победом ишчилео и отишао низ сливник живота, тада сам почела да живим спектакуларан, пун живот, да нисам дозволила да ме каљуга стварности шчепа и да ме се дочепа - говори она, па додаје:
- Све док оно што радим мени омогућава нормалан живот, а да при том, будем радосна то је то. Ако нема радости, џабе сте кречили - Срушила сам табу "победника". Не мораш бити победник да би се осећао јако добро. Океј је бити и стоти, не умире се од тога кад изгубиш, не умире се када другом кажем: "Ти си у праву, ја нисам" - закључила је Мирјана Бобић Мојсиловић за "360 степени".
