Srbin sam, nisam Crnogorac: Danilo Lazović o poreklu i grehu učinjenom prema Njegošu

Glumačka legenda Danilo Lazović ostao je upamćen po ulogama u popularnim televizijskim serijama, ali je nemerljiv njegov angažman na "daskama koje život znače".

Važio je i za velikog poznavaoca dela jednog od najvećih srpskih književnika, Petra Petrovića Njegoša. 

Srbin sam, nisam Crnogorac

U jednom intervjuu koji je dao za "TV Novosti", davne 2001. godine, Danilo Lazović je odgovorio upravo na pitanje o Njegošu, odnosu Srba prema velikom pesniku, te se tom prilikom osvrnuo i na svoje poreklo. 

- Da. Napravio sam neki eksperiment da poeziju koja je napisana u ovom vremenu govorim paralelno sa poezijom Njegoševom. Prosto se oseti da je Njegoš od najsavremenijih naših pisaca, ali i najpostojaniji, najdostojanstveniji - istakao je tom prilikom pokojni glumac.

- Šta kao Crnogorac mislite o odnosu naših savremenika prema Njegošu? - bilo je pitanje upućenu Lazoviću. 

- Ja sam Srbin, nisam Crnogorac. Srbin sam iz Hercegovine, jer je pola Crne Gore Hercegovina. I sam Njegoš je jedan svoj izbor pesama nazvao "Ogledalo srpsko". Smatram da je Njegoš ogledalo u kojem se svaki naš čovek, hteo to ili ne, s vremena na vreme treba da ogledne. Prosto da vidi dokle je došao i šta još može i treba da uradi sa sobom - istakao je Danilo Lazović, pa dodao:

- Smatram da su savremeni srpski pesnici, priznavali to ili ne, upućeni na Njegoša, kao što su grčki na Homera. To što se dogodilo sticajem okolnosti da se Njegoš drži u zatvoru, na vrhu Lovćena, ne u kapeli, no u mauzoleju, kao u jednom habzburškom kazamatu, i da mu se opelo nije održalo dvadeset pet godina, bruka je svih nas. Ali, opet se nadam da će taj koji nas je upoznao sa lepotama i moćima slobode biti oslobođen i da će ponovo "prošetati" i Beogradom, i Cetinjem, i Podgoricom, i Mostarom - govorio je naš glumac 2001. godine.

Poslednja Njegoševa želja nije ispunjena

Petar Petrović Njegoš umro je 31. oktobra 1851. godine, ali je nekoliko godina ranije izrazio i svoju poslednju želju. 

Jedan od najvećih srpskih književnika je na Lovćenu, na Jezerskom vrhu, tražio da se podigne skromna kapela koju je posvetio svom stricu - Svetom Petru Cetinjskom.

Tada je ujedno izrazio svoju želju da i on, kada dođe taj dan, tamo bude sahranjen. 

To je moja potonja želja, koju u vas ištem da je ispunite, i ako mi ne zadate Božju vjeru da ćete tako učinjet, kako i ja hoću, onda ću ve ostaviti pred prokletstvom, a moj posljednji čas biće mi najžalostniji i tu moju žalost stavljam vami na dušu.

Međutim, posle njegove smrti usledila je prava golgota, pa su Crnogorci strahovali da bi Turci mogli da se domognu planine i oskrnave njegove posmrtne ostatke ukoliko bi ga sahranili na Lovćenu. Zato je, Njegoš prvo sahranjen u cetinjskom manastiru. Kako je kasnije, 1855. procenjeno da više ne postoji opasnost od Turaka, Njegoševi ostaci preneti na Lovćen i tada je ispunjena njegova poslednja želja, ali ipak to nije bilo zadugo. 

Tokom Prvog Svetskog rata, Austrougari su žestoko bombardovali Lovćen i kapelu i uništili Njegošev grob imajući u planu da na tom mestu podignu spomenik u znak austrijskog osvojenja Lovćena. 

Po naredbni, vojnici su noću i krišom iskopavali grob kako bi preneli Njegoševe kosti, ali su zbog tih uslova mnoge kosti izgubljene.

Nakon poraza Austrougara, kralj Aleksandar Karađorđević je naredio obnovu kapele što je i učinjeno. Međutim, kapela je ponovo uništena u Drugom svetskom ratu, ali ne mnogo. 

One koji su je potpuno uništili bile su komunističke vlasti 1952. godine kako bi na istom mestu bio podignut mauzolej po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. 

Rušenje kapele počelo je 1972. uz obećanje da će biti podignuta "negde drugde". Njeni kameni ostaci i danas se mogu naći u podnožju Lovćena, u mestu Ivanova korita. 

Njegoševi posmrtni ostaci su premešteni i položeni 1974. godine u novootvoreni mauzolej koji i danas postoji. 

Tako da, poslednja želja Petra Petrovića Njegoša nikada nije ispunjena.