Србин сам, нисам Црногорац: Данило Лазовић о пореклу и греху учињеном према Његошу

Глумачка легенда Данило Лазовић остао је упамћен по улогама у популарним телевизијским серијама, али је немерљив његов ангажман на "даскама које живот значе".

Важио је и за великог познаваоца дела једног од највећих српских књижевника, Петра Петровића Његоша. 

Србин сам, нисам Црногорац

У једном интервјуу који је дао за "ТВ Новости", давне 2001. године, Данило Лазовић је одговорио управо на питање о Његошу, односу Срба према великом песнику, те се том приликом осврнуо и на своје порекло. 

- Да. Направио сам неки експеримент да поезију која је написана у овом времену говорим паралелно са поезијом Његошевом. Просто се осети да је Његош од најсавременијих наших писаца, али и најпостојанији, најдостојанственији - истакао је том приликом покојни глумац.

- Шта као Црногорац мислите о односу наших савременика према Његошу? - било је питање упућену Лазовићу. 

- Ја сам Србин, нисам Црногорац. Србин сам из Херцеговине, јер је пола Црне Горе Херцеговина. И сам Његош је један свој избор песама назвао "Огледало српско". Сматрам да је Његош огледало у којем се сваки наш човек, хтео то или не, с времена на време треба да огледне. Просто да види докле је дошао и шта још може и треба да уради са собом - истакао је Данило Лазовић, па додао:

- Сматрам да су савремени српски песници, признавали то или не, упућени на Његоша, као што су грчки на Homera. То што се догодило стицајем околности да се Његош држи у затвору, на врху Ловћена, не у капели, но у маузолеју, као у једном хабзбуршком казамату, и да му се опело није одржало двадесет пет година, брука је свих нас. Али, опет се надам да ће тај који нас је упознао са лепотама и моћима слободе бити ослобођен и да ће поново "прошетати" и Београдом, и Цетињем, и Подгорицом, и Мостаром - говорио је наш глумац 2001. године.

Последња Његошева жеља није испуњена

Петар Петровић Његош умро је 31. октобра 1851. године, али је неколико година раније изразио и своју последњу жељу. 

Један од највећих српских књижевника је на Ловћену, на Језерском врху, тражио да се подигне скромна капела коју је посветио свом стрицу - Светом Петру Цетињском.

Тада је уједно изразио своју жељу да и он, када дође тај дан, тамо буде сахрањен. 

То је моја потоња жеља, коју у вас иштем да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учињет, како и ја хоћу, онда ћу ве оставити пред проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалостнији и ту моју жалост стављам вами на душу.

Међутим, после његове смрти уследила је права голгота, па су Црногорци страховали да би Турци могли да се домогну планине и оскрнаве његове посмртне остатке уколико би га сахранили на Ловћену. Зато је, Његош прво сахрањен у цетињском манастиру. Како је касније, 1855. процењено да више не постоји опасност од Турака, Његошеви остаци пренети на Ловћен и тада је испуњена његова последња жеља, али ипак то није било задуго. 

Током Првог Светског рата, Аустроугари су жестоко бомбардовали Ловћен и капелу и уништили Његошев гроб имајући у плану да на том месту подигну споменик у знак аустријског освојења Ловћена. 

По наредбни, војници су ноћу и кришом ископавали гроб како би пренели Његошеве кости, али су због тих услова многе кости изгубљене.

Након пораза Аустроугара, краљ Александар Карађорђевић је наредио обнову капеле што је и учињено. Међутим, капела је поново уништена у Другом светском рату, али не много. 

Оне који су је потпуно уништили биле су комунистичке власти 1952. године како би на истом месту био подигнут маузолеј по замисли хрватског вајара Ивана Мештровића. 

Рушење капеле почело је 1972. уз обећање да ће бити подигнута "негде другде". Њени камени остаци и данас се могу наћи у подножју Ловћена, у месту Иванова корита. 

Његошеви посмртни остаци су премештени и положени 1974. године у новоотворени маузолеј који и данас постоји. 

Тако да, последња жеља Петра Петровића Његоша никада није испуњена.