Јанко Веселиновић писао је о истополној заједници два мушкарца у Србији пре чак 130 година

Јанко Веселиновић био је син свештеника Милоша Веселиновића. Очекивало се да настави очевим стопама, али упркос родитељским жељама уписао је учитељску школу.

Већина критичара га представља као идиличног реалисту – традиционалисту, идеализатора села и патријархалних вредности, са оптимистичким виђењем живота у ком добро побеђује зло, као писца чији су ликови конструисани изразито позитивно са негативним антиподом.

Уколико се задре дубље у свет јунака Веселиновићеве прозе, доћи ћемо до закључка да патријархална средина у његовим делима може бити и репресивна. То је свет строге хијерархије и ауторитарности, а јунаци живе животе какви су им наметнути обичајем и патријархалним устројством. 

У какву су заједницу ступили јунаци Веселиновићевог дела?

У научном раду "Побратимство као криптограмски код у приповетки 'Вечност' Јанка Веселиновића" који је објављен у "Годишњаку Катедре за српску књижевност са јужнословенским књиженостима" (2016) даје се тумачење поменутог пишчевог дела у потпуно опозитном кључу од оног на који смо навикнути у сусрету са опусом овог писца.

Приповетка "Вечност" одступа од свих прозних дела Јанка Веселиновића. У поменутом научном раду излаже се став да је писац хтео рећи нешто о својим јунацима што се у српској култури оног времена није могло рећи. 

Полази се од става да аутор није могао бити упознат са савременим концепцијама идентитета, што не значи да у својој уметничкој интуицији није могао да приповеда о таквим концептима.

Главни јунаци приповетке "Вечност" су Илија и Бранко који су прошли короз чин братимљења, а њихово везивање на овај начин једина је могућност да се споје у било какву заједницу (а и да се приповедач тог времена изрази).

"И до гробља, и у гробу, твој сам..."

У научном раду користе се цитати приповетке Јанка Веселиновића који јасно могу указати да је веза између главних јунака хомосекусална. Описане реакције Илије и Бранка наликују на оне које имају младенци након венчања - руменило, сјај у очима, пријатан осећај у грудима, сузе радоснице, пружају руке један другом, али и дају завет јачег везивног ефекта од венчаног ("И до гробља, и у гробу, твој сам...")

У Веселиновићевом делу Илија и Бранко живе заједно, спавају у истој постељи, "рука једног је узглавље другом"...

У научном раду који се бави приповетком "Вечност" истиче се да је писац текст дела конципирао по принципу криптограма.

Бранко ће страдати због изласка из традиционалних и патријархалних оквира, али његову љубав са Илијом није омела ни смрт, те ће се мртви јунак вратити у живот, а живи посетити мртвог "на оном свету". 

Мотив који води оба јунака је љубав - волети ради љубави, а не ради обичаја, норми и очекиваних устројстава, а садржина дела које је објављено 1894. године (пре 130 година) многе читаоце 21. века ће изненадити.

Шта је скривао Јанко Веселиновић?

Научни рад аутора Владимира Јанковића сагледава приповетку "Вечност" Јанка Веселиновића из новог угла. Интерпункција и приповедање, временска и просторна измештеност, мали број сведених реакција главних јунака узети су као показатељ покушаја да се нешто прећути/сакрије или боље рећи не да на очиглед. 

Дакле, побратимство је у приповетки "Вечност" својеврсни криптограм испод кога се могу тумачити скривена значења. Пошло се од претпоставке да писац као припадник патријархалне средине и времена није могао бити упознат са одређеним концептима идентитета, што не значи да те концепте није могао уметнички обрадити и изложити у свом делу у мери која је била прикладна/дозвољена времену у ком је писао. 

Напор да ништа из света интимног/скривеног не открије, јер нема статус прихваћеног и друштвеном нормом и очекивањем прописаног, писац је на особен начин уобличио у криптограмско рухо.

Љубав човека с човеком

У нашем тексту издвајамо цитат коме је посебно посвећена пажња у поменутом научном раду:

 Неколико цитираних реченица постављају мноштво питања. Како је могуће да се у једном реалистичком тексту из 1894. године излаже овакво виђење љубави? Јунак Бранко помиње различите варијанте везивања, али оно што посебно упада у очи је љубав "човека с човеком", а не човека с женом. 

Уколико укључимо фактор времена у ком је дело настало, израз човек односи се само на особу мушког пола. Јер, некада у патријархалном свету реч – човек (или множина – људи) била је резервисана само за мушкарце. 

Наш језик (и они који се њиме служе) када је у питању ова именица и даље чува патријархат. Мушкарац и жена су хипоними у односу на појам „човек/људи” – никада се не каже да су сви људи „сестре”, већ увек „браћа”. Када се користимо неодређеном заменицом за људско биће, опет ћемо казати он (човек) – а „човек” је реч која се у нашем језику одвећ често користи за мушкарца (и данас се може чути „човек и жена” у значењу „мушкарац и жена”), наводи се у поменутом раду који можете прочитати кликом ОВДЕ.

Јанко Веселиновић написао је преко 30 књига, међу којима су најпознатије "Слике из сеоског живота", "Пољско цвеће" и "Хајдук Станко".

На данашњи дан, 13. маја, 1862. године,  рођен је у селу Црнобарски Салаш.

Приповетку "Вечност" можете прочитати кликом ОВДЕ.