Да ли ће мртви Ужичани икада почивати у миру? Историје великих и малих људи на рубу заборава
Локалитет је недавно искрчен и покошен, али да ли је овај скромни "допринос" довољан и каква је будућност оних који не поштују прошлост свог града?
Прву школску зграду град Ужице је добио 1884. године, захваљујући богатом трговцу Илији Наранџићу.
Портал Србија Данас недавно је писао о запуштеном гробу овог добротвора, ком се град Ужице никада није одужио (детаљније кликом ОВДЕ).
Престоница културе за 2024. годину одмах је реаговала након објављеног текста нашег портала, те је овај локалитет прокрчен и покошен. Међутим, намеће се питање - Да ли је овај потез довољан?
Мртви Ужичани (не)почивају у миру
До дана данашњег на овој локацији нису извршена археолошка истраживања, иако топономастички подаци указују да би Бело гробље по традицији требало да траје од средњег века, ако не и од античког периода.
На овом делу града Ужица још увек се назиру гробна места, фрагменти надгробних споменика и само неколико њих који још увек могу да се сачувају као вредно споменичко наслеђе за будуће генерације које би сведочило о прошлости овог краја. Један од таквих је надгобни споменик Илије Наранџића, познатог ужичког трговца, родом из Херцеговине, великог добротвора.
До краја Другог светског рата Бело гробље је било ограђено, имало је уређен прилаз. Током окупације бугарски војници су од споменика правили заклоне, а из раскопаних гробова пљачкали драгоцености. Одлуком Градског народног одбора 1946, споменици са Белог гробља обарани су и коришћени за уличне ивичњаке. Потпуно је уништено почетком шездесетих година 20. века изградњом водовода за тај део Ужица (детаљније о овом локалитету кликом ОВДЕ).
Споменици са Белог гробља данас се налазе на три места: један је пренет у депо Народног музеја Ужице, шест у порту цркве Светог Марка, а остали су препуштени зубу времена и немару људи на Белом гробљу.
Скромно сећање на Наранџића
Тим портала Србија Данас отишао је на поменуту локацију, након кошења и крчења терена. Гроб Илије Наранџића још увек оборен и препуштен зубу времена и немару, али му бар ретки посетиоци могу прићи, још неко време...
Многи Ужичани не знају да је тај некадашњи газда Илија Наранџић (1803–1869) најзаслужнији за живот овдашње прве основне школе, која данас носи име краља Петра Другог, а не свог утемељитеља. Пре тог Илијиног доброчинства ужичка деца похађала су наставу по приватним кућама.
У Првој основној школи краља Петра II отворена је недавно изложба "Наранџић, велики школски добротвор" поводом 220 година од његовог рођења. Дана школе, 28. марта, обележена су три јубилеја: 195 година постојања школе, 140 година од зидања школске зграде и 220 година од рођења добротвора Илије Наранџића.
Након отварања изложбе, додељене су и награде победницима ликовног конкурса "Измаштати Наранџића" који је организован са идејом да се наслика лик овог ужичког трговца, јер није сачувана ниједна његова фотографија.
Каква је будућност Ужица без поштовања прошлости?
Међутим, многа вечна почивалишта, заједно са Наранџићевим из године у годину све више пропадају и намеће се питање да ли ће икада град Ужице било шта учинити да се сачувају вредне споменике, који су историјско сведочанство о личностима које су деловале и живеле на територији овог града.
Вредност ових споменика је у начину њихове обраде, облику, начину украшавања вегетабилним и зооморфним мотивима, писму које се користило за посвету и епитафима. Осим тога, ови драгоцени окамењени историјски извори и остаци народне материјалне културе, на кратак али садржајан начин дају исцрпне податке и износе биографију појединих фамилија.
Запис са једног од споменика са Белог гробља
Ова ладна стјена скрива посмртне остатке пок. Петра Топаловића рођеног у селу Трудову у округу ужичком у 1824 г. а умро овди у Ужицу 23 марта 1869 г. Пок Петар дошао је у в. Ужице као сиромашно дете на занат но доцние поштеним своим владањем и неуморним трудом дошао је до приличног стања, а у позније време поштеним радом дође до знатног имања и буде поштован од својих суграђана за првог грађанина ужичког.
Као што се може на основу фотографија које је портал Србија Данас начинио на локалитету Бело гробље уочити, споменици су у јако лошем стању.
Споменик који можете видети на фотографији подигнут је грађанину вароши Ужица који се доселио из Херцеговине, не зна му се име ни годину рођења јер је натпис оштећен и тешко читљив, али још може једва да се прочита да се преселио у вечност 1849. године, па би ово био један од најстаријих сачуваних на самом локалитету. Необичног је облика; у основи у облику коцке са пирамидалним завршетком. Епитаф са јужне и северне стране, урезан у плитком рељефу, тешко се чита. Са источне и западне стране уклесани су крстови који се једва назиру.
Вечно почивалиште Савке Ерчевић, супруге познатог ужичког судије Спасоја, већ деценијама је оборено на земљу, одвојено од постамента.
Поред наведених, времену одолева гроб Марте Јевтовић која је преминула са само 14 година, а на овом каменом сведоку уклесано је: да је "смрт тирјанин овог света... узела из наручја својих родитеља" девојчицу Марту.
Циљ овог текста је апел на надлежне институције града Ужица да у "Ери културе" реагују, те од сигурне пропасти спасу ове сведоке једног времена. Јер какву будућност Ужичани и Ужице могу очекивати када не постоји поштовање прошлости и оних који су некада својим животом и делом задужили овај град.
С обзиром да ова локација на основу Закона о културним добрима ужива претходну заштиту, надамо се да ће овај простор постати спомен-парк, те да ће Ужичани, али и посетиоци овог града моћи шетати овим простором и упознати се са причом неправедно заборављених личности која почивају на овом заборављеном простору.
