"Молим да извести моју породицу где сам погинуо" Тужна прича о страдању сина Бранислава Нушића

Бранислав Нушић је био велики српски књижевник, писац драма и есеја, а сматра се нашим највећим комедиографом. 

Оно што мали број људи зна је то да је овај великан српске књижевности у Првом светском рату изгубио сина, Страхињу Бана Нушића, који је тада имао само 19 година. 

Образовање прекинуто ратом

Наследник великог писца, Страхиња Бан Нушић добио је име по једном од јунака из српске народне књижевности, Страхињићу Бану. 

Рођен је у Београду 1895. године, а детињство провео у Приштини где је старији Нушић службовао као конзул. 

Очева служба водиће их и у Нови Сад, где са сестром Маргитом постаје један од глумаца првог дечјег позоришта у коме су све улоге тумачила само деца. 

У време његовог школовања облаци рата су се већ увелико надвили над Србијом. Његово образовање биће прекинуто током Првог, па и Другог балканског рата, када су школе претворене у привремене болнице. 

Ипак, напад Аустроугарске на Србију јула 1914. године биће преломни тренутак за тек свршеног матуранта. 

"Могао сам да га извучем и, нисам могао"

Увелико измучена српска војска објављује позив за регрутацију ђака и студената. Међу њима се нашао и Страхиња, који се без премишљања пријављује као добровољац. 

Бранислав Нушић саветује сина да мало причека, али Страхиња је био неумољив. 

- Којим правом одвраћаш мене када си туђу децу 1908. уписивао у добровољце? - рекао му је тада младић. 

Ипак, са одласком сина на фронт посебно није могла да се помири мајка, Даринка Боди Нушић. 

Она је, преко сопствених веза, средила да лекарска комисија Бана окарактерише као неспособног за борбу, те тако спречи његово ангажовање у рату. 

Међутим, љубав према отаџбини није дала мира младићу, па је он после извештаја лекара поручио: 

- Не верујем у налаз и захтевам одмах другу комисију! 

Мајка, ипак, није могла да одустане, па је наговорила супруга Бранислава да оде код регента Александра Карађорђевића, иначе његовог пријатеља, и са највишег врха спречи одлазак сина. 

Књижевник је послушао супругу и видео се са регентом. Међутим, Нушић, и сам велики родољуб, у последњем тренутку се предомислио. 

Схватио је да је цео живот причао о националној борби и ослобођењу, те да не би било поштено да сада, у пресудном часу за отаџбину, извлачи сина из ратне опасности док хиљаде других српских младића крвари за своју земљу. 

- Могао сам да га извучем и, нисам могао – рекао је супрузи по повратку из посете регенту. 

Тако је Страхиња Бан, иако његово годиште још није дошло на ред, добровољно постао један од 1.300 каплара који су ступили у борбене редове када је Србија била пред падом. 

Љубав према домовини и драгој

Међутим, у животу наследника познатог писца одигравала се још једна драма. 

Млади Страхиња је био заљубљен у девојку која му је обећала да ће га чекати да се врати из рата. Маштали су да ће се, када коначно дође мир, венчати и живети срећно. 

Писма која је Страхиња писао готово сваки дан девојци са фронта вероватно су најромантичнија и најродољубивија прича Првог светског рата. 

Тако у једном од њих, од 21. августа 1915. година, пише да нажалост није предложен за официрски чин:

Тако сам желео и унапред уживао да једнога дана прошетам по Скопљу са својом малом као официр. Но не мари ништа. Само кад ме ти волиш. Ја сам данас поднео жалбу и надам се да ћу, ако не у првом указу, сигурно бити произведен другим указом. У исто време саопштено нам је да ће вероватно наша чета отићи на предстражу, на једну аду на Дунаву. Верујеш ли да бих волео да одем ја тамо. Мислим да бих у оној опасности бар у неколико лакше сносио што сам далеко од тебе и сасвим заборавио на љутњу због производства. Но нећу те више гњавити причама. Нека ти је довољно што по целе ноћи и дана сањам тебе и мислим на тебе, а уз то неизмерно те волим. 

Дан касније, Страхиња Бан пише следеће: 

Све се више приближује час када ћемо се растати можда за увек. Изгледа сасвим вероватно да ћу ових дана отићи на предстражу. Ми се већ у велико спремамо... Једва чекам, једва чекам да се ово сврши па, ако останем жив, да те једном за свагда пригрлим и да ти кажем: моја си, ја те волим. Али ако ме ти тада не будеш волела... Но о томе нећу више да мислим. Ја знам да ме ти сада волиш и ја сам задовољан.

Већ 26. августа младић девојци поново пише колико жељно жели унапређење, али не ради сопственог ега, него због ње: 

Ја се све бојим да ти не поверујеш мојим речима и да не помислиш да сам ја био мање храбар од осталих и да нисам заслужио одликовање. Бојим се да у твојим очима не изгледам гори но што сам то био до сада. Но доћи ће борбе и ја ти дајем своју часну реч да ћу доказати и показати теби да нисам кукавица, да умем да гинем за отаџбину! 

Два дана после тога Страхиња поносно пише да је командир уважио његову жалбу речима: 

 - Треба га произвести. Био је свуда на свом месту, био је храбар међу храбрима. 

Нажалост, убрзо долази и крај једног младог живота који је прошао сањарећи о националној слободи и романтичној љубави. 

Опроштајно писмо сина Бранислава Нушића

Бан последње дане проводи у рову између борбе са непријатељем и тифусом који је харао. 

У паузи између две битке, романтични и сањиви младић, поново пише девојци коју страствено воли. У једном од последњих писама он предосећа своју смрт и вољеној поручује: 

...Пао сам за оно што сам волео - за Отаџбину, мислећи на оно што сам волео - на тебе.  

Млади Страхиња Бан је убрзо после тог писма погинуо. 

У његовом џепу је пронађено писмо које је пре погибије написао оцу (којег је он звао Агом). 

На полеђини коверте у ком је писмо нађено, стајало је "да се ово писмо неизоставно преда адресату", а тај беше отац му, Бранислав Нушић.

Ове речи су врхунски пример родољубља и љубави записани на парчету хартије.

1300 каплара

Хиљаду триста каплара били су недошколовани официри који су послати као појачање Првој армији у Колубарској бици. 

Почетком рата велики број младића, како из Србије тако и из Аустроугарске, напустио је школовање и ставио се на располагање врховној команди. 

Они су упућени у војну школу у Скопљу. Иако њихова обука није била готова развој догађаја приморао је врховну команду да их пошаље у борбу. 

Српска војска је била у повлачењу, деморалисана, са мањком муниције, Београд је био у непријатељским рукама, тако да се свет већ помирио са потпуним сломом Србије.

За одсудну борбу биле су неопходне све расположиве снаге, због чега су младићима у Скопљу пре времена подељени чинови каплара и они су одмах наредног јутра упућени ка Колубари и Сувобору. Српска војска је тада извојевала једну од најсјајнијих победа у Првом светском рату, предвођена Живојином Мишићем. 

Од 1300 младића, 400 је у борбама погинуло. Они представљају симбол жртвовања за слободу сопствене земље и народа јер су их чинили, махом, голобради младићи који су добровољно кренули у борбу. 

"Бележи ти отац гроб"

Страдалом сину Бранислав Нушић је посветио књигу "Деветстопетнаеста: трагедија једног народа" и скоро деценију није стварао. 

"Место трошне камене плоче, сине, овом књигом туге и болова, бележи ти отац гроб", а бележи и најупечатљивије судбине и тренутке којима је сведочио, када се и сам са српском војском повлачио према Албанији, "у спомен страдалима и за наук будућим генерацијама".

Не могавши да поднесе боравак у Србији, до краја рата Нушић је са породицом био у Италији, Швајцарској и Француској. 

У Београд се вратио тек 1927. године и наставио да ради све до смрти 1938. Иначе, у овом периоду Нушић је створио своја најзначајнија дела.