"Molim da izvesti moju porodicu gde sam poginuo" Tužna priča o stradanju sina Branislava Nušića
Iza sebe ostavio pisma posvećena čuvenom ocu i devojci koju je voleo do kraja života.
Branislav Nušić je bio veliki srpski književnik, pisac drama i eseja, a smatra se našim najvećim komediografom.
Ono što mali broj ljudi zna je to da je ovaj velikan srpske književnosti u Prvom svetskom ratu izgubio sina, Strahinju Bana Nušića, koji je tada imao samo 19 godina.
Obrazovanje prekinuto ratom
Naslednik velikog pisca, Strahinja Ban Nušić dobio je ime po jednom od junaka iz srpske narodne književnosti, Strahinjiću Banu.
Rođen je u Beogradu 1895. godine, a detinjstvo proveo u Prištini gde je stariji Nušić službovao kao konzul.
Očeva služba vodiće ih i u Novi Sad, gde sa sestrom Margitom postaje jedan od glumaca prvog dečjeg pozorišta u kome su sve uloge tumačila samo deca.
U vreme njegovog školovanja oblaci rata su se već uveliko nadvili nad Srbijom. Njegovo obrazovanje biće prekinuto tokom Prvog, pa i Drugog balkanskog rata, kada su škole pretvorene u privremene bolnice.
Ipak, napad Austrougarske na Srbiju jula 1914. godine biće prelomni trenutak za tek svršenog maturanta.
"Mogao sam da ga izvučem i, nisam mogao"
Uveliko izmučena srpska vojska objavljuje poziv za regrutaciju đaka i studenata. Među njima se našao i Strahinja, koji se bez premišljanja prijavljuje kao dobrovoljac.
Branislav Nušić savetuje sina da malo pričeka, ali Strahinja je bio neumoljiv.
- Kojim pravom odvraćaš mene kada si tuđu decu 1908. upisivao u dobrovoljce? - rekao mu je tada mladić.
Ipak, sa odlaskom sina na front posebno nije mogla da se pomiri majka, Darinka Bodi Nušić.
Ona je, preko sopstvenih veza, sredila da lekarska komisija Bana okarakteriše kao nesposobnog za borbu, te tako spreči njegovo angažovanje u ratu.
Međutim, ljubav prema otadžbini nije dala mira mladiću, pa je on posle izveštaja lekara poručio:
- Ne verujem u nalaz i zahtevam odmah drugu komisiju!
Majka, ipak, nije mogla da odustane, pa je nagovorila supruga Branislava da ode kod regenta Aleksandra Karađorđevića, inače njegovog prijatelja, i sa najvišeg vrha spreči odlazak sina.
Književnik je poslušao suprugu i video se sa regentom. Međutim, Nušić, i sam veliki rodoljub, u poslednjem trenutku se predomislio.
Shvatio je da je ceo život pričao o nacionalnoj borbi i oslobođenju, te da ne bi bilo pošteno da sada, u presudnom času za otadžbinu, izvlači sina iz ratne opasnosti dok hiljade drugih srpskih mladića krvari za svoju zemlju.
- Mogao sam da ga izvučem i, nisam mogao – rekao je supruzi po povratku iz posete regentu.
Tako je Strahinja Ban, iako njegovo godište još nije došlo na red, dobrovoljno postao jedan od 1.300 kaplara koji su stupili u borbene redove kada je Srbija bila pred padom.
Ljubav prema domovini i dragoj
Međutim, u životu naslednika poznatog pisca odigravala se još jedna drama.
Mladi Strahinja je bio zaljubljen u devojku koja mu je obećala da će ga čekati da se vrati iz rata. Maštali su da će se, kada konačno dođe mir, venčati i živeti srećno.
Pisma koja je Strahinja pisao gotovo svaki dan devojci sa fronta verovatno su najromantičnija i najrodoljubivija priča Prvog svetskog rata.
Tako u jednom od njih, od 21. avgusta 1915. godina, piše da nažalost nije predložen za oficirski čin:
Tako sam želeo i unapred uživao da jednoga dana prošetam po Skoplju sa svojom malom kao oficir. No ne mari ništa. Samo kad me ti voliš. Ja sam danas podneo žalbu i nadam se da ću, ako ne u prvom ukazu, sigurno biti proizveden drugim ukazom. U isto vreme saopšteno nam je da će verovatno naša četa otići na predstražu, na jednu adu na Dunavu. Veruješ li da bih voleo da odem ja tamo. Mislim da bih u onoj opasnosti bar u nekoliko lakše snosio što sam daleko od tebe i sasvim zaboravio na ljutnju zbog proizvodstva. No neću te više gnjaviti pričama. Neka ti je dovoljno što po cele noći i dana sanjam tebe i mislim na tebe, a uz to neizmerno te volim.
Dan kasnije, Strahinja Ban piše sledeće:
Sve se više približuje čas kada ćemo se rastati možda za uvek. Izgleda sasvim verovatno da ću ovih dana otići na predstražu. Mi se već u veliko spremamo... Jedva čekam, jedva čekam da se ovo svrši pa, ako ostanem živ, da te jednom za svagda prigrlim i da ti kažem: moja si, ja te volim. Ali ako me ti tada ne budeš volela... No o tome neću više da mislim. Ja znam da me ti sada voliš i ja sam zadovoljan.
Već 26. avgusta mladić devojci ponovo piše koliko željno želi unapređenje, ali ne radi sopstvenog ega, nego zbog nje:
Ja se sve bojim da ti ne poveruješ mojim rečima i da ne pomisliš da sam ja bio manje hrabar od ostalih i da nisam zaslužio odlikovanje. Bojim se da u tvojim očima ne izgledam gori no što sam to bio do sada. No doći će borbe i ja ti dajem svoju časnu reč da ću dokazati i pokazati tebi da nisam kukavica, da umem da ginem za otadžbinu!
Dva dana posle toga Strahinja ponosno piše da je komandir uvažio njegovu žalbu rečima:
- Treba ga proizvesti. Bio je svuda na svom mestu, bio je hrabar među hrabrima.
Nažalost, ubrzo dolazi i kraj jednog mladog života koji je prošao sanjareći o nacionalnoj slobodi i romantičnoj ljubavi.
Oproštajno pismo sina Branislava Nušića
Ban poslednje dane provodi u rovu između borbe sa neprijateljem i tifusom koji je harao.
U pauzi između dve bitke, romantični i sanjivi mladić, ponovo piše devojci koju strastveno voli. U jednom od poslednjih pisama on predoseća svoju smrt i voljenoj poručuje:
...Pao sam za ono što sam voleo - za Otadžbinu, misleći na ono što sam voleo - na tebe.
Mladi Strahinja Ban je ubrzo posle tog pisma poginuo.
U njegovom džepu je pronađeno pismo koje je pre pogibije napisao ocu (kojeg je on zvao Agom).
Zovem se Strahinja Nušić. Svršeni sam maturant, rođen u Beogradu. Porodica mi stanuje u Skoplju, Kumanovska ulica broj 1. Molim da izvesti moju porodicu gde sam poginuo, kad i na kom mestu sam sahranjen. U napred blagodaran.
Na poleđini koverte u kom je pismo nađeno, stajalo je "da se ovo pismo neizostavno preda adresatu", a taj beše otac mu, Branislav Nušić.
Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam bio na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi tako složno propovedali 1908. godine. Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo, osećao sam štaviše da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim, ali, takva je sudbina. Deda, mama i ti oprostite mi. Gitu i Mimu pozdravi. Tvoj sin Ban.
Ove reči su vrhunski primer rodoljublja i ljubavi zapisani na parčetu hartije.
1300 kaplara
Hiljadu trista kaplara bili su nedoškolovani oficiri koji su poslati kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bici.
Početkom rata veliki broj mladića, kako iz Srbije tako i iz Austrougarske, napustio je školovanje i stavio se na raspolaganje vrhovnoj komandi.
Oni su upućeni u vojnu školu u Skoplju. Iako njihova obuka nije bila gotova razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da ih pošalje u borbu.
Srpska vojska je bila u povlačenju, demoralisana, sa manjkom municije, Beograd je bio u neprijateljskim rukama, tako da se svet već pomirio sa potpunim slomom Srbije.
Za odsudnu borbu bile su neophodne sve raspoložive snage, zbog čega su mladićima u Skoplju pre vremena podeljeni činovi kaplara i oni su odmah narednog jutra upućeni ka Kolubari i Suvoboru. Srpska vojska je tada izvojevala jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu, predvođena Živojinom Mišićem.
Od 1300 mladića, 400 je u borbama poginulo. Oni predstavljaju simbol žrtvovanja za slobodu sopstvene zemlje i naroda jer su ih činili, mahom, golobradi mladići koji su dobrovoljno krenuli u borbu.
"Beleži ti otac grob"
Stradalom sinu Branislav Nušić je posvetio knjigu "Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda" i skoro deceniju nije stvarao.
"Mesto trošne kamene ploče, sine, ovom knjigom tuge i bolova, beleži ti otac grob", a beleži i najupečatljivije sudbine i trenutke kojima je svedočio, kada se i sam sa srpskom vojskom povlačio prema Albaniji, "u spomen stradalima i za nauk budućim generacijama".
Ne mogavši da podnese boravak u Srbiji, do kraja rata Nušić je sa porodicom bio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj.
U Beograd se vratio tek 1927. godine i nastavio da radi sve do smrti 1938. Inače, u ovom periodu Nušić je stvorio svoja najznačajnija dela.
