Taško Načić nakon snimanja "Davitelja" doživeo neprijatnost od kolega glumaca: 40 godina od emitovanja ostvarenja, otkrivena velika tajna

Digitalnu restauraciju jednog od dragulja naše kinematografije prvi put na velikom platnu imao je priliku da vidi i sam Šijan sinoć na festivalu "Odraz strave", na kom je u okviru svog masterklasa otkrio nepoznate detalje o jednom od njegovih najpoznatijih filmova. 

"Davitelj protiv davitelja" prati Taška Načića, uznemirujućeg prodavca cveća, koji u jednom trenutku počinje da davi devojke u Beogradu. 

Za petama mu je frustrirani policijski inspektor Ognjen Strahinjić, a perspektivni muzičar Spiridon Kopicl kreće u svoj krvavi pir, i dva davitelja postaju jedno drugom konkurencija. 

U glavnim ulogama našli su se Taško Načić, Nikola Simić, Sonja Savić, Srđan Šaper, Rahela Ferari i drugi. Načić je u ovom filmu dao jedan od svojih najboljih performansa na filmu, i ova uloga je pisana za njega. 

- Da nije bilo njega, pitanje je da li bismo uopšte snimali taj scenario. Imao sam već iskustvo rada sa njim i želeo sam da mu se odužim na neki način što ga nisam uzeo za "Maratonce". Ja nisam voleo da ponavljam podelu iz pozorišne predstave, a on je tamo igrao dosta viđenu ulogu. Tako da smo smislili da mu se ovim filmom odužimo i on je napravio čudesnu ulogu - rekao je Slobodan Šijan, pa dodao: 

- Ima nešto u tom licu... zločinac, neku naivnost nesvesnog ubice. To je fantastično odradio. "Hteli smo da provociramo elitu" "Davitelj protiv davitelja" je bio presedan u našoj kulturi. 

- Ovo je bio film provokacija na neki način u našoj kulturi. Kad smo ga spremali, jednostavno smo razmišljali kakav film možemo da snimimo koji će najviše iznervirati kulturnu elitu. U to vreme je to bilo nešto nepojmljivo. Ne samo da snimite kriminalistički film, nego da snimite u tom žanru, podžanr, o nekom masovnom ubici. To je bio neki cilj kao postići neko zgražanje - rekao je reditelj na festivalu "Odraz strave". 

- Možda smo i uspeli, ali zanimljivo je da film još uvek traje. Što se desilo, praktično, sada kad pogledam, sa svim mojim ljubiteljima, znači, te 30. godišnjice i 40. godišnjice su se desile apsolutno svakom od ta četiri filma, koje sam "strndžio" za pet godina. Ali, zašto je to bitno? Zato što je meni, pošto sam bio i u pedagogiji, jako teško da gledam moje bivše studente kako se muče da nešto prođe. Meni je sada prošlo deset godina, petnaest godina od prethodnog filma, ali ja sam u godinama, pa možda i nemam nekih mnogo novih ideja, ali vi kad ste mlađi, kad napišete scenario, ako ga ne snimite u sledeće 2-3 godine, sada bi snimali nešto drugo, pa nešto treće, pa četvrto, zato je strašno bitno da u tom periodu kad imate puno energije i puno znanja o filmu, dobijete neku priliku da radite film za filmom. 

- Ja se sećam da me je moja devojka u to vreme me pitala, šta si navalio, zašto radiš kao manijak. Naučio sam od naših prethodnika da nikad ne znaš kad će ta vrata da se zalupe. Znaš, cela ta generacija pre nas, i moj profesor Živojin Pavlović, i Saša Petrović, oni su bili i u jednom trenutku, možda, i najbolja kinematografija u Evropi, i onda, cap, nešto se desi. I tako, to je sudbina tih malo manjih, manje snažnih kultura, da tako kažem. To su samo neki šokovi. 

Navodi da je imao mnogo sreće da pored sjajnih glumaca koje je hteo da dobije, imao i sjajnu filmsku ekipu. 

- Imao sam Veljka Dispotovića, scenografa, koji sam radio i "Ko to tamo peva". Taj film je skoro ceo sniman noću. Znači, u martu mesecu, bilo je veoma hladno, ali to je ipak zahtevno, snimiti ceo film noću i tu je direktor fotografije uradio fantastičan posao, ja mislim. Moja ideja bila da koristimo one pasaže koji su u ono vreme bili dosta u upotrebi i da ih obogatimo scenografski sa tim nekim natpisima, ono krojač, obućar. Ja sam razgovarao sa scenografom na tom i onda napravio seriju nekih kutija svetlećih koje smo pakovali gde nam treba u kadru, znaš ono, obućar, krojač, tu se stvara utisak nekog rada. 

Podelio je i kako je uopšte nastao film. 

- Pa pričali smo Nebojša Pajkić i ja. Mislim da smo otišli posle Pule u Sloveniju na Bled, sa pokojnim Brankom Lukovićem, koji je bio poznati naš rok kritičar, sa idejom da napišemo neki novi scenario, na tu neku ideju koju sam imao da napravimo neki film o davitelju. Naravno, to je sad bilo različito, i neko doprenese ovo, neko ono. Nebojša je tu zaslužan naročito zato što, pored nekih sjajnih dijaloga koje je napisao, rekao je - a što da ne napravim da budu dva davitelja? Tako da je to i onda krenulo kao neko zezanje, a kako ja imam sklonost ka komediji tako je i napravljeno. 

Komedija i horor 

Šijan je rekao da je najviše ponosan na to što je uspeo da uspešno spoji horor i komediju, iako mi neki ljubitelji horora to zameraju, "što "Davitelj" nije samo horror". 

- To je jako teško napraviti, recimo, završnu sekvencu koja ima i tenziju, i napetost, a i smešna je. Probaj to da napraviš, nije lako, a kako čini se, dobro se to razrešilo. Tako da ima to neke stvari koje sad kad gledam zadovoljan sam - naveo je pa dodao:

- Ja ne mogu mnogo da objašnjavam svoj film, ali želeo sam da bude humora i pokušavao sam da ga dobijem. Mislim da je tu dosta bilo bitno i uloga Ognjena Strahinjića, detektivka kog tumači Nikola Simić, s kojim sam imao fantastično iskustvo, jer je on čovek koji kapira jednu određenu vrstu, da tako kažem, američkog humora. Na osnovu toga što je on često radio na sinhronizacijama Duška Dugouška, pa iz crtanih filmova kapirao ovo čemu se radi u nekom tom slepstiku i prenaglašenoj glumi, sve je to potrebno za neku komediju kakvu ja volim. Tako da koristio sam sve to što znam i te ljude koje sam imao. 

"Taška su zezali posle filma" 

Postavilo se pitanje da li je Taško bio spreman, psihički, da glumi sociopatu u ovom filmu. 

Iako mu je ova uloga jedna od najboljih, činilo se da mu je u to vreme i zatvorila brojna vrata. 

- To je osetljivo pitanje, jer on je jedan divan tip bio, ali mislim da su ga malo u Ateljeu zezali posle, kao davitelj, znaš. Ali on je bio svestan da može tu da pokaže snagu i šta ume kao glumac. 

- I vi ako pogledate te scene, pa to nije uopšte jednostavno odigrati, ono davljenje majke, Razgovor sa sobom u ogledalu jelte, identifikacija. Mislim, treba to da se igra tako da mi verujemo, kao gledači, da se to dešava. Da se ne pitamo, aj, vidi, sad se nešto kerefeče. E, to je uspeo da uradi. Mi na kraju počinjemo da verujemo u taj lik. To je na filmu najvažnije - objasnio je Šijan. 

- Tako da sa Taškom, on je bio svestan da će tu moći da pokaže šta on sve može kao glumac. I da bude smešan, ali i da glumi nekoga sa ozbiljnim psihološkim problemom, pa koliko god ga posle neko zeza tamo u Ateljeu i tako dalje. Postoje jedan jaz, hajde da kažemo, između pozorišta i filma utoliko što popularna kultura u pozorište ne zalazi tako često, tako da ti žanrovski obrasci koji postoje na filmu se razumeju kod filmske publike, a vrlo često su proglašavani za jeftino - zaključio je Slobodan Šijan, prenosi "Blic".