Ташко Начић након снимања "Давитеља" доживео непријатност од колега глумаца: 40 година од емитовања остварења, откривена велика тајна
Пре 40 година свет је први пут угледао филм "Давитељ против давитеља" Слободана Шијана.
Дигиталну рестаурацију једног од драгуља наше кинематографије први пут на великом платну имао је прилику да види и сам Шијан синоћ на фестивалу "Одраз страве", на ком је у оквиру свог мастеркласа открио непознате детаље о једном од његових најпознатијих филмова.
"Давитељ против давитеља" прати Ташка Начића, узнемирујућег продавца цвећа, који у једном тренутку почиње да дави девојке у Београду.
За петама му је фрустрирани полицијски инспектор Огњен Страхињић, а перспективни музичар Спиридон Копицл креће у свој крвави пир, и два давитеља постају једно другом конкуренција.
У главним улогама нашли су се Ташко Начић, Никола Симић, Соња Савић, Срђан Шапер, Рахела Ферари и други. Начић је у овом филму дао један од својих најбољих перформанса на филму, и ова улога је писана за њега.
- Да није било њега, питање је да ли бисмо уопште снимали тај сценарио. Имао сам већ искуство рада са њим и желео сам да му се одужим на неки начин што га нисам узео за "Маратонце". Ја нисам волео да понављам поделу из позоришне представе, а он је тамо играо доста виђену улогу. Тако да смо смислили да му се овим филмом одужимо и он је направио чудесну улогу - рекао је Слободан Шијан, па додао:
- Има нешто у том лицу... злочинац, неку наивност несвесног убице. То је фантастично одрадио. "Хтели смо да провоцирамо елиту" "Давитељ против давитеља" је био преседан у нашој култури.
- Ово је био филм провокација на неки начин у нашој култури. Кад смо га спремали, једноставно смо размишљали какав филм можемо да снимимо који ће највише изнервирати културну елиту. У то време је то било нешто непојмљиво. Не само да снимите криминалистички филм, него да снимите у том жанру, поджанр, о неком масовном убици. То је био неки циљ као постићи неко згражање - рекао је редитељ на фестивалу "Одраз страве".
- Можда смо и успели, али занимљиво је да филм још увек траје. Што се десило, практично, сада кад погледам, са свим мојим љубитељима, значи, те 30. годишњице и 40. годишњице су се десиле апсолутно сваком од та четири филма, које сам "стрнџио" за пет година. Али, зашто је то битно? Зато што је мени, пошто сам био и у педагогији, јако тешко да гледам моје бивше студенте како се муче да нешто прође. Мени је сада прошло десет година, петнаест година од претходног филма, али ја сам у годинама, па можда и немам неких много нових идеја, али ви кад сте млађи, кад напишете сценарио, ако га не снимите у следеће 2-3 године, сада би снимали нешто друго, па нешто треће, па четврто, зато је страшно битно да у том периоду кад имате пуно енергије и пуно знања о филму, добијете неку прилику да радите филм за филмом.
- Ја се сећам да ме је моја девојка у то време ме питала, шта си навалио, зашто радиш као манијак. Научио сам од наших претходника да никад не знаш кад ће та врата да се залупе. Знаш, цела та генерација пре нас, и мој професор Живојин Павловић, и Саша Петровић, они су били и у једном тренутку, можда, и најбоља кинематографија у Европи, и онда, цап, нешто се деси. И тако, то је судбина тих мало мањих, мање снажних култура, да тако кажем. То су само неки шокови.
Наводи да је имао много среће да поред сјајних глумаца које је хтео да добије, имао и сјајну филмску екипу.
- Имао сам Вељка Диспотовића, сценографа, који сам радио и "Ко то тамо пева". Тај филм је скоро цео сниман ноћу. Значи, у марту месецу, било је веома хладно, али то је ипак захтевно, снимити цео филм ноћу и ту је директор фотографије урадио фантастичан посао, ја мислим. Моја идеја била да користимо оне пасаже који су у оно време били доста у употреби и да их обогатимо сценографски са тим неким натписима, оно кројач, обућар. Ја сам разговарао са сценографом на том и онда направио серију неких кутија светлећих које смо паковали где нам треба у кадру, знаш оно, обућар, кројач, ту се ствара утисак неког рада.
Поделио је и како је уопште настао филм.
- Па причали смо Небојша Пајкић и ја. Мислим да смо отишли после Пуле у Словенију на Блед, са покојним Бранком Луковићем, који је био познати наш рок критичар, са идејом да напишемо неки нови сценарио, на ту неку идеју коју сам имао да направимо неки филм о давитељу. Наравно, то је сад било различито, и неко допренесе ово, неко оно. Небојша је ту заслужан нарочито зато што, поред неких сјајних дијалога које је написао, рекао је - а што да не направим да буду два давитеља? Тако да је то и онда кренуло као неко зезање, а како ја имам склоност ка комедији тако је и направљено.
Комедија и хорор
Шијан је рекао да је највише поносан на то што је успео да успешно споји хорор и комедију, иако ми неки љубитељи хорора то замерају, "што "Давитељ" није само horror".
- То је јако тешко направити, рецимо, завршну секвенцу која има и тензију, и напетост, а и смешна је. Пробај то да направиш, није лако, а како чини се, добро се то разрешило. Тако да има то неке ствари које сад кад гледам задовољан сам - навео је па додао:
- Ја не могу много да објашњавам свој филм, али желео сам да буде хумора и покушавао сам да га добијем. Мислим да је ту доста било битно и улога Огњена Страхињића, детективка ког тумачи Никола Симић, с којим сам имао фантастично искуство, јер је он човек који капира једну одређену врсту, да тако кажем, америчког хумора. На основу тога што је он често радио на синхронизацијама Душка Дугоушка, па из цртаних филмова капирао ово чему се ради у неком том слепстику и пренаглашеној глуми, све је то потребно за неку комедију какву ја волим. Тако да користио сам све то што знам и те људе које сам имао.
"Ташка су зезали после филма"
Поставило се питање да ли је Ташко био спреман, психички, да глуми социопату у овом филму.
Иако му је ова улога једна од најбољих, чинило се да му је у то време и затворила бројна врата.
- То је осетљиво питање, јер он је један диван тип био, али мислим да су га мало у Атељеу зезали после, као давитељ, знаш. Али он је био свестан да може ту да покаже снагу и шта уме као глумац.
- И ви ако погледате те сцене, па то није уопште једноставно одиграти, оно дављење мајке, Разговор са собом у огледалу јелте, идентификација. Мислим, треба то да се игра тако да ми верујемо, као гледачи, да се то дешава. Да се не питамо, ај, види, сад се нешто керефече. Е, то је успео да уради. Ми на крају почињемо да верујемо у тај лик. То је на филму најважније - објаснио је Шијан.
- Тако да са Ташком, он је био свестан да ће ту моћи да покаже шта он све може као глумац. И да буде смешан, али и да глуми некога са озбиљним психолошким проблемом, па колико год га после неко зеза тамо у Атељеу и тако даље. Постоје један јаз, хајде да кажемо, између позоришта и филма утолико што популарна култура у позориште не залази тако често, тако да ти жанровски обрасци који постоје на филму се разумеју код филмске публике, а врло често су проглашавани за јефтино - закључио је Слободан Шијан, преноси "Блиц".