ОПЕЛ ФРОНТЕРА: Теренац који је преокренуо европске трендове
Представљена два потпуно различита концепта.
Некада су сегменти на тржишту аутомобила били јасно подељени. Модели су се делили на путничка возила за кретање по путевима и "класичне" теренце за вожњу ван друмова. Међутим, вожња по асфалту у тим рустичним теренцима била је све само не забавно искуство за возача.
ПРОДАЈЕ СЕ ДЕО ИСТОРИЈЕ: Хамилтонов Мерцедес В04 на аукцији, ЦЕНА МИЛИОНСКА
СЈАЈНА ВЕСТ ЗА СВЕ ЉУБИТЕЉЕ АЛФЕ: Спремно КАРБОНСКО ИЗДАЊЕ за најјаче моделе!
ДА, И ОВО ПОСТОЈИ! Погледајте 5 најспоријих аутомобила на свету! (ФОТО)
Опел је унео промену 1991. увођењем свог рекреативног возила са погоном на сва четири точка под називом Фронтера (шпански назив за границу). То је било возило прилагођено потребама купаца деведесетих година, који су ценили слободно време, бавили се спортом и желели вишенаменско возило.
У ствари, у овом случају Опел је представио два потпуно различита концепта. Компактна Опел Фронтера Спорт са скраћеним међуосовинским растојањем представљала је оно што данас називамо СУВ-ом, док је верзија са 5 врата са дужим међуосовинским растојањем претходник актуелних теренских "лимузина".
Представљањем Фронтере, Опел је заправо започео аутомобилску револуцију у сегменту 4×4 возила са друмским понашањем, што је данас глобални тренд на аутомобилском тржишту.
У позадини овог успешног дебија СУВ-а заправо је сарадња у оквиру подружница Генерал Моторса. Исузу је тада био део ГМ-овог портфолија, као што је био и Опел, а јапански произвођач је већ имао богату традицију у сегменту теренских возила која је започела 1981.
Фронтера је практично био европски клон модела Исузу Амиго (краћа Фронтера) и Исузу Родео (дужа каросеријска верзија Фронтере).
Европеизацију је спровео међународни тим инжењера, а производња се одвијала у компанији ИБЦ Вехицлес у Лутону у Великој Британији, где данас Opel/Vauxhall производи моделе Виваро и Зафира Лифе.
Фронтера британске производње, са каросеријом и механиком марке Opel/Vauxhall, у потпуности је одговарао јапанским "близанцима", а за потребе европског тржишта Опел је користио само сопствене моторе.
Краћи Фронтер Спорт био је опремљен 2.0 литарским бензинским мотором од 115 КС, док је дужи био доступан са 2.4 л са 125 КС познатим из Омеге и 2.3 литарским турбодизелом са 100 "коња".
Што се тиче преноса снаге, возачу је био на располагању петостепени мануелни мењач, а Фронтера је првенствено користила задњи погон са могућношћу преласка на 4×4 режим и коришћењем редуктора. Да би се променио тип погона, Фронтера је морала да се претходно заустави.
Фронтера је и даље користила класичну шасију која је носила подвозје са мотором. На шасију је причвршћена каросерија која је почивала на посебним гуменим подлошкама како би се изоловали бука и вибрације.
Опел је обостраним цинковањем заштитио 90 одсто каросерије, а сама каросерија је прошла процес заштите од корозије у чак десет фаза. Шасија је такође заштићена посебним процедурама, а уграђује се и читав низ пластичних делова који штите шасију и доње делове каросерије од механичких оштећења.
Спорт верзија Фронтере Софт топ такође је имала додатну атрактивност захваљујући преклопном платненом крову изнад другог реда седишта, тако да сте на располагању добили својеврсни пикап. Позади би се овде могао додати и тврди кров за зимски период.
Инструмент табла је такође преузета од бренда Исузу, али су врата и пресвлаке седишта били домаћи производ, па се возач и даље осећао као да управља моделом марке Опел.
О успеху новог СУВ концепта говори и чињеница да је Фронтера проглашена за off роад модел године у Немачкој 1991. и 1992. године, а 1993. и 1994. године Фронтера је била најпродаванији "теренац" у Европи, са Немачком на челу као највећим тржиштем.
Регистровано је више од 320.000 примерака вог аутомобила. Иако је само име Фронтера наговештавало границу, њен успех је пробио европске границе успехом у продаји и чињеницом да је покренуо нови тренд у европској ауто-индустрији.
У јесен 1998. Опел је лансирао другу генерацију Фронтере са новом 16В технологијом мотора која укључује 2.2 литарски дизел мотор са директним убризгавањем и два нова бензинска мотора, 3.2 литарски В6 (из компаније Исузу) и 2.2 16В.
Редизајнирани СУВ имао је аеродинамичнију спољашњу форму са даљим побољшањима у вожњи по асфалту и на пољу удобности, и већом безбедношћу. Највећа иновација је, међутим, електронски систем "Но Стоп 4×4" у свим верзијама модела, који сада омогућава возачу да прелази између погона на задње и сва 4 точка без заустављања.
Фронтера је остала на тржишту до 2003. године, а било је потребно још три године да стигне заменска Антара.
