Зашто нико не спомиње аутомобиле на амонијак и колики је потенцијал?

Након једног интересантаног чланка о коришћењу амонијака као горива за аутомобиле, морала сам додатно да „прочачкам“ тему и, као и за сваку нову технологију, налетела на аргументе „за“ и „против“, пише енергетски портал.

Пођимо од питања зашто би ико желео да користи амонијак као гориво за своје возило? Пре свега, амонијак је широко доступан, а један од извора је, знате већ – урин. Ово једињење одликује велика густина енергије, а приликом његове утилизације нема емисија ЦО2 нити других гасова стаклене баште.

Сјајно! Имамо довољно разлога да амонијак узмемо у разматрање као еколошко гориво за аутомобиле, а то се прошле године и десило.

Универзитет политехнике у Хонг Конгу направио је прво возило за голф на амонијак 2021. године, а план је да се ова технологија ускоро примени и на јавни превоз. Пошто се амонијак састоји од азота и водоника, идеја је да се у катализатору одвоје ова два елемента при чему би се азот испуштао у атмосферу, а водоник користио као гориво у горивним ћелијама.

Па добро, бре, генијалци, зашто одмах не користите водоник него додатно компликујете процес увођењем амонијака у причу?

Професор Ерик Ченг са поменутог универзитета каже да за то постоји оправдан разлог: амонијак је стабилнији од експлозивниог водоника, безбеднији је за транспорт и може се компресовати у течно стање под мање захтевним условима. Такође, оштар мирис одмах упозорава возаче на цурења, што није случај са водоником, уверава нас Ченг.

Океј, установили смо да је заправо амонијак поуздани извор водоника и да нам никакве скупоцене електролизе за његово добијање нису потребне.

Али, не тако брзо јер сам вам остала дужна и оне „против“ аргументе који су ту да распукну овај мали мехур илузије и поново учине да на амонијак гледамо са подозрењем.

Постоји оправдан разлог зашто амонијак толико смрди и он нам поручује да бежимо! Амонијак је јако штетан по људско здравље и његова шира употреба сигурно би захтевала додарне мере опреза, можда чак и ношење гас маски. А можете ли да замислите смрад који се шири од пумпе на којој се точи амонијак? У близини сигурно не би било хотела и туристичких дестинација, то је сигирно.

Друго, амонијак је изузетно корозиван што значи да би кроз неколико година малтене уништио резервоар вашег аутомобила. Учестала замена резервоара, иако звучи изводљиво, за многе ће ипак бити непрактична и представљаће додатан трошак.

Да ли ће амонијак ипак доживети свој процват у свету еко-мобилности, остаје да видимо. До тада, чини се да амонијак има велики потенцијал за производњу зелене електричне енергије, а израелска компанија GenCell је пионир у овој области. Струју производе годину дана из само једне цистерне амонијака по истом принципу одвајања азота и водоника о коме сам говорила. Овакви генератори могу се поставити било где и користити за off-grid напајање градилишта, болница и руралних области, а то звучи заиста сјајно!