Зукорлићев Универзитет коначно долази до акредитације

Није прва, пре неколико месеци била је информатика, а пре тога енглески језик. У процедури је још неколико акредитација.

Овде се прво ради о реакредитацији, а не акредитацији. Овај универзитет је имао акредитацију и зато је, заправо, Влада донела одлуку да сви програми имају статус акредитованих, јер су у поступку акредитације. Парадокс је да је тај поступак предуго трајао. Радило се о политичкој и разним другим опструкцијама последњих година. Можемо закључити да је заправо та баријера пробијена и сада све тече по редовном поступку.

Нажалост, још смо далеко од тога. Као што знате, при доношењу закона о високом образовању, ми који смо у народној скупштини и одбору за образовање, покушали смо поправити тај предложен текст и делимично смо у томе успели, али не потпуно, тако да ту постоје пропусти у самом закону. Видите, тада је комисија која је писала предлог закона била из једне интересне зоне. Зато имамо недостатке. Са друге стране, још већи нам је проблем у кадровском саставу, у акредитационој комисији. Наслеђена је пракса од раније, где се поједини чланови те комисије понашају као нека посебна врста надзаконске категорије. Неки су у разним интересно-корупцијским шемама. Довољно је да погледате да се неки програм акредитује за недељу или десет дана, а други чека три године. То су стварно парадокси. Један се кажњава, а други има брзу трасу. Ту се мора направити коренита промена. Ми хоћемо да имамо законито тело које се понаша професионално, а не интересно.

Од самог почетка успостављања високог недржавног образовања то није постављено на прави начин. Није постављено као да треба да буде мотор целокупног образовања. Са позиције самог устава ми имамо одређене неправилности. И државно и приватно образовање јесу на некој врсти тржишта. Државно образовање подразумева неког ко има државни, односно новац грађана. На другој страни, приватно образовање је без икакве подршке државе, односно новца пореских обвезника. Такође, студенти који плаћају на приватним универзитетима, не могу добити стипендије и буџетска средства, док они на државним факултетима то имају. А буџетска средства су средства од свих грађана, дакле и оних родитеља чија деца студирају на приватним универзитетима. Они су порески обвезници. Када би неко покренуо неку уставну жалбу, она би са позиције уставног суда била оборена. Дакле, ту имамо низ неправилности. Поред тога, имамо и социјалистичко наслеђе, где се на приватно образовање гледа као на црну овцу. То је погрешно. Ту се мора увести ред са аспекта обавеза. Истина, постоје поједини приватни универзитети који су се обрукали  у појединим сегментима понашања. Али, исто тако, последњих година имамо афере око диплома и оне су везане за државне факултете. Генерално имамо проблем у високом образовању са аспекта закона, али и праксе. И даље професорски  сталеж, који је у суштини интересни, држи неку врсту монопола и због тога ми не можемо да направимо промене које би подвукле црту и обрачунале се са поменутим аномалијама.

Постоје разни модели. На пример, Сједињене Америчке Државе или скандинавске земље имају изузетно развијен систем јавно-приватног партнерства у образовању. Дакле, по две линије: из директног финансирања студената кроз стипендије,а исто тако, парципирања у буџетском финансирању самих буџетских установа. Дакле, то постоји. Тек тада бисмо могли имати пунију контролу, јер уколико држава финансира, самим тим надгледа. Са друге стране, исправила би се атмосфера регуларне законите конкуренције. Сада су приватни универзитети принуђени да се боре за студенте који отпадну са државног универзитета, што је већ од старта подређен положај приватних универзитета. А после се каже "тамо је спуштен критеријум, нема стандард, и тако даље". Не можете препустити те универзитете да преживљавају. То је као да имате две продавнице: једна продаје робу из државних резерви, а друга продаје приватну робу коју треба да купи. И они треба да имају уједначену цену и квалитет. То није могуће.

Наравно да јесте. За сваку промену је, међутим, потребна политичка воља. Потребно је да код владајуће већине имамо људе који поседују утицај и схватају да је то од општег интереса. Уопштено говорећи, ми имамо проблем са схватањем општег образовања. Више пута сам поновио у скупштини једну реченицу: "Докле год не будемо схватили да је образовање стратешка категорија у овој земљи, нама нема спаса нити напретка". Докле год се образовање доживљава као паразитска категорија и докле год мислимо да имамо успешно образовање зато што у септембру немамо штрајкове у школама или у октобру на универзитетима, нема напретка. Чак и у економији, уколико направите неки промашај, можете га за неколико година исправити. Али, када га направите у образовању, не можете га исправити ни за 50 година.