ИМПРЕСИВНИ РАЗВОЈНИ ПУТ ЖИВОРАДА ВАСИЋА: Суоснивач и директор компаније Кадена Пропертис о изазовима са којима се сусрео током богате пословне каријере
Са Живорадом је WMAN porazgovarao o његовом импресивном развојном путу, изазовима са којима се сусрео у САД и Србији, и на који начин балансира време између посла и породице…
Живорад Васић је суоснивач и директор компаније Кадена Пропертиес. Веома рано је почео да предано ради на свом професионалном усавршавању, па данас поседује богато искуство у гранама финансија, менаџмента, угоститељске администрације, хотелијерства, бизниса. Са 16 година је отпутовао у САД ради школовања, каријеру започео у Бостону, а потом је наставио кроз осам америчких градова и једанаест хотела, углавном на различитим руководећим функцијама. Компанији Делта Холдинг се придружио кад се вратио у Србију, паралелно радећи за ИХГ – ИнтерЦонтинентал Хотелс Гроуп – као генерални директор у области која управља у седам хотела широм јужне Европе. Са Живорадом је WMAN porazgovarao o његовом импресивном развојном путу, изазовима са којима се сусрео у САД и Србији, и на који начин балансира време између посла и породице…
Живораде, имали сте 16 година када сте се упутили у Америку, земљу у коју многи одлазе да би остварили своје снове. Каква је била ваша стартна позиција – шта сте желели и о чему сте маштали као дечак од 16 година, како је дошло до тога да одете, где сте живели и где сте се школовали? Са ким сте се дружили, да ли сте се бавили спортом, како је изгледала ваша младост и сазревање у Америци?
У Америку сам отишао са непуних седамнаест година сам. Америка је за мене била непозната, а у Србији су биле санкције, ратови, обезвређивање одређених вредности које су сваком младом човеку изузетно битне. Данас могу рећи да схватам зашто је почетак у Америци за мене изгледао као тежак пут који је носио штошта непознато. Првог месеца живота у Америци, за време трајања кошаркашког кампа, отишао сам до шведског стола, послужио се салатама и кренуо да их једем. Након тога позвао сам родитеље и рекао им да је салата у Америци потпуно безукусна. Отац и мајка су ми рекли да погледам са стране да ли су послужени зачини. До тада сам био мажено дете које је навикло да му мајка спреми салату, а сада сам морао да узмем салату и да је сам зачиним.
Све то су за мене била нова искуства коју су ме касније оформила и изградила као личност. У интернату сам стекао много пријатеља. Највише времена проводио сам са другарима са Тајланда. Боравио сам у интернационалној школи, имали смо три триместра, у оделу смо одлазили у школу. Сваки дан смо учили од 20 до 22 часа увече са отвореним вратима. Имали смо обавезне спортове сваки дан. Сматрам да су те две године у Suffield академији биле изузетно значајне за моје одрастање, стицање радних навика које су допринеле будућем успеху који сам направо у каријери. Сматрам да је спорт један од важних ствари у животу сваког од нас. Када погледате данашњу децу која по цео дан гледају у таблет, видите да она немају више тренутке изласка испред дворишта, играња са својим другарима. Мислим да се, нажалост, због дигитализације то време никад више неће вратити.
Каријеру сте започели у Бостону, са дипломом из области финансија и угоститељске администрације и менаџмента и мастером из области бизниса – који је био ваш први посао, први хотел?
Студирао сам на Универзитету у Бостону, дипломирао хотелски менаџмент и финансије са статусом Магна Цум Лауде 1999. године. Након шест година боравка у Америци нисам желео да се вратим јер сам имао годину дана права на радно искуство у Америци и запослио сам се као ЦМТ (Цорпорате Манагемент Траинее) у Хотелу Hyatt Regency Цамбридге у Бостону, где сам у првих шест месеци прошао кроз сва одељења хотела и обављао све могуће послове. Сматрам да је то, такође, био један врло битан моменат за мене јер сам научио хотелијерство од почетка. Када кажем „обављао све могуће послове“, првенствено мислим на своје дане у хотелу кад сам, на пример, радио ноћну смену од 22 увече до 8 ујутру као ноћни рецепционар. Такође, радио сам као оператер, менаџер, асистент менаџера рецепције. Да бисте постали добар генерални директор у било којој компанији, верујем да је изузетно битно да знате посао и шта запослени раде јер то је једини начин да можете са њима да радите и да они буду бољи и успешнији, а самим тим и да хотел буде успешан.
Наставили сте кроз осам америчких градова и 11 хотела, углавном на различитим руководећим функцијама. Шта вам је у том периоду било најважније, да ли је сваки следећи град и хотел био још једна степеница у вашем успону? Како се одвијао ваш живот за то време, шта су вам била најважнија искуства?
Тих 11 хотела у различитим америчким градовима су на мене оставили велики траг. Имам утисак да сам тада упознао много људи. Морам признати да сам имао полетност, као млад човек без породице. Прошао сам кроз различите позиције у хотелима и могао сам да напредујем брже. А хотелијерство је грана где практично осетите и видите различите врсте хотела и онда вам бизнис постане много јаснији.
Хотел у граду је потпуно другачији него хотел при аеродрому. Хотел при аеродрому је потпуно другачији од ресорта који се налази на мору; другачије тржиште, другачија врста гостију. Кад, рецимо, причамо о хотелу при аеродрому, требало би да имате батаљон људи који је спреман да у сваком тренутку очисти собе, а сами знамо са којим се све проблемима сусрећемо са радном снагом у овом периоду. Кад се поквари авион на вашингтонском аеродрому или кад авион не полети због лошег времена, дешавају се ситуације у којима вам у хотел дође двеста гостију одједном, што значи да би требало за сутра ујутру на распореду да имате собарице које нисте имали. Требало би да дође седамнаест или осамнаест собарица да очисте хотел и адекватно га припреме за госте. Хотел је, како волим да кажем, војска; једна велика организација.
Кад кажемо „професионалац“, често помишљамо на „хладну професионалност“, на дистанцу и круту пословност и верујем да је то погрешна представа. Шта је професионалност за вас? Колико су у вашем послу важни међуљудски односи, комуникација, поверење?
Постоји хијерархија и једноставно живот у то време је био потпуно другачији него сад кад сте остваренији, кад имате породицу и прилику да уживате и у другим стварима. Тада је за мене најважнији био посао, и из тог посла смо увек излазили, по мом мишљењу, као победници, али оно што је било много важније јесте то да посао у хотелу захтева тимски рад, захтева да научите да будете добар лидер, да водите тим примером, односно, да не седите у канцеларији већ да радите.
Требало би да у сваком тренутку повезујете одељења, да се она међусобно разумеју. Рецимо, ако банкет од петсто људи треба да послуже конобари, они не могу то да ураде уколико немате двадесет кувара који ће да направе тањире хране који ће да изађу топли. Тако да волим да кажем да је у хотелу изузетно битна комуникација између одељења и да тај заједнички рад, у ствари, представља највећи успех или неуспех лидера који га води. Имате, наравно, и много битније послове од генералног директора, а то су послови директора сектора, независно да ли се ради о директору продаје и маркетинга, или директору прихода или о главном кувару. Све те позиције су важне за успешан хотел. Без адекватне комуникације између њих, ви не можете да будете успешни.
Мислим да је професионалност као реч изузетно битна и да она данас изгледа потпуно другачије него што је изгледала пре двадесет година. Не могу са сигурношћу да тврдим да ли је то добро или није, али увек инсистирам на томе да човек на било којој позицији треба да покаже поштовање према свакој особи, да је поздрави и погледа у очи; да има основне манире јер у сваком хотелу имате велики број запослених који мора да има међусобну комуникацију. Дефинисао бих поверење као важну особину, преданост такође. Оно што бих издвојио као пожељно јесте да се људи у хотелу не либе да ураде друге послове који нису у оквиру њиховог задужења. Наравно, није лако мотивисати запослене, али са сигурношћу тврдим да се то може постићи уколико имате лидере у хотелу који су спремни да исто то раде. На крају, основна поента било ког бизниса су финансије, без финансија не постоји успешна компанија.
Делта Холдингу сте се придружили 2008. године. Од 2016. били сте потпредседник, а и виши потпредседник компаније – шта је то за вас значило?
Године 2008. завршио сам својих незаборавних шеснаест година у Америци и дошао у Србију. Дефинисао бих то као један емотиван заокрет. Вратио сам се овде јер сам желео да нађем и оформим породицу у Србији, да будем поред родитеља, брата и пријатеља. Завршио сам папире, зелену карту и имао сам на уму да у Америку могу увек да се вратим. Наслућивао сам да, уколико останем још који дан дуже, остаћу у Америци вечно. Године 2008. добио сам велику шансу у Делта Холдингу. Сећам се, имао сам три или четири различита интервјуа и радо понављам да је Делта Холдинг компанија где сам се осетио изузетно добро од самог уласка, због тога што је приступ према мени био изузетно професионалан. Сачекала ме је хостеса, одвела на интервју са ХР-ом, а кад сам завршио интервју са ХР-ом, имао сам састанак са генералним директором Делта Реал Естате-а, у то време господином Дејаном Рацићем. Кад сам завршио састанак са Дејаном, урадио сам одређене тестове. У року од тридесет дана добио сам понуду и исту сам са задовољством прихватио као директор пројекта хотели.
Међутим, због новонастале кризе, из поменуте позиције се изродила се позиција генералног директора тадашњег хотела Цонтинентал који смо припремали за реновирање и прелазак у део ИнтерЦонтинетал Хотел Гроуп. Од 2015. године постајем и потпредседник компаније, 2019. године виши потпредседник компаније где сам био задужен за све Делтине хотеле, али исто тако и за дистрибуцију и за логистику.
Истакао бих да ми је тих тринаест година у Делти пролетело, где сам имао изразиту част и задовољство да последњих девет година блиско сарађујем и будем један од првих сарадника господина Мирослава Мишковића. Тај период, после Америке, важно је поглавље у мом животу где сам много тога научио и где сам имао прилику да упознам много пословних и дивних људи.
Паралелно сте од 2013. до 2021. радили за Интерцонтинентал Хотел Гроуп где сте били генерални директор области која управља у 7 хотела широм јужне Европе, укључујући некретнине као што је Регент Порто Монтенегро, ИнтерЦонтинентал Љубљана, Crowne Плаза Београд и друге. Како сте то све постизали? Делује као да сте све време били путу, преседајући из авиона у авион, да стигнете на следећи састанак, све време телефонирајући – да ли сте се понекад осећали као главни јунак неког филма о успешном и презаузетом бизнисмену?
Паралелно сам радио за ИнтерЦонтинетал Хотел Гроуп где сам био регинални директор за седам хотела укључујући и Порто Монтенгеро Регент, ИнтерЦонтинентал Љубљана, CrownePlaza Београд, Софија, Букурешт и многе друге хотеле. Имао сам фантастичне тимове у свим тим хотелима и мислим да је тим најважнији јер људи су ти који праве успех за компанију. Некад сам волео да кажем сам срећан диригент, само због тога што је оркестар био фантастичан и што је свако знао свој посао. У једном тренутку, број запослених са којима сам радио, прешао је преко четири хиљаде са свим запосленим у хотелима и другим компанијама за које сам био задужен. Слободан сам да кажем да сам упознао много квалитетних људи који су сада израсли у велике генералне директоре, потпредседнике компанија и да сам изузетно срећан што сам имао прилику да паралелно радим и у Делта Холдингу, а захваљујући Делта Холдингу – и да будем део ИнтерЦонтинетал Гроуп.
Данас сте суоснивач и директор компаније Кадена Пропертиес – чиме се бави ваша фирма и да ли сте сада направили „пун круг“ у каријери, или очекујете да ће бити још заокрета?
А онда се одиграо један потпуни заокрет у каријери са мојим партнером, другом још из Америке и венчаним кумом Николом Недељковићем. Основали смо компанију Кадена. Кадена је фирма која се бави Реал Естате-ом. Инвестирамо сами али развијамо и друге пројекте за велике инвеститоре. Унутар Кадене имамо развој, имамо архитекте, радимо Пројецт Манагемент, радимо маркетинг. Увидели смо да нам недостаје продаја и довели смо бренд Sotheby’s у Србију. У Београду на води, преко пута Budhha бара отворили смо фасцинантни продајни центар који послује успешно пуна четири месеца.
Кадена је почела са четири запослена, сада нас је већ двадесеторо и изузетно смо поносни на нашу компанију. Овим путем желим и да се захвалим свим нашим партнерима, који су имали поверења да нам дају велике пројекте које развијамо. Кадена је једна потпуна другачија платформа од онога што тренутно Реал Естате тржиште у Србији и региону нуди. Ми практично радимо све, изузев изградње објеката. Мислим да Србија у односу на многе државе у југоисточној Европи предњачи по томе што постоје веома добре и успешне велике грађевинске компаније и оно што је добро је да има посла за све, а оно што је још боље је да грађевинских компанија има много. Са поносом можемо да кажемо да се последњих десет година десила потпуна револуција у Реал Естате-у, посебно у Београду. Београд се дуги низ година није градио и људи стално питају одакле потреба за толиким становима? Уколико погледате колико становника имамо и колико је Београд имао дуг период без нових пројеката, свима је јасно да сви нови пројекти су Београду више него потребни.
Члан сте Српске асоцијације менаџера – колико сте активни овде и колико је важно за савремене менаџере да се повезују и удружују? Такође сте и члан Српског пословног клуба „Привредник” – на који начин учествујете у активностима клуба, у чему видите његову вредност и допринос пословном свету?
Члан сам Српске асоцијације менаџера и мислим да је то наша најбоља асоцијација. Директор Спске асоцијације менаџера, Јелена Булатовић, асоцијацију води изврсно. Верујем да не постоји ниједна асоцијација у региону која окупља толики број успешних менаџера великих компанија, али не само великих компанија него и приватних компанија, малих компанија. Српска социјација менаџера је место где можете да упознате изузетно успешне људе, да направите јаку мрежу, и све активности унутар поменуте организације су, према мом мишљењу, вођене до перфекције. Свим новим компанијама увек саветујем да виде шта је то што српска асоцијација менаџера пружа, а то је прилика за склапање нових послова, а и за одређеним хедонизмом и уживањем што мислим да је, такође, битно.
Члан сам и Српског пословног клуба Привредник. Нисам знатно активан у горепоменутом клубу зато што клуб Привредник носи велика имена изузетних привредника попут људи као што су Мирослав Мишковић, Миодраг Костић, Зоран Дракулић, Топлица Спасојевић и многи други. Уверен сам да ми млађи треба да гледамо и учимо од њих.
Поред свега чиме се бавите, предајете на Универзитету и члан сте Управног одбора за достигнућа младих у Србији – колико вам значи рад са студентима, како видите младе људе, имају ли они перспективу у својој земљи?
Рад са студентима особито волим. Поносан сам на Универзитет Сингидунум где највише времена проводим са младима. Мој ментор, професор Черовић, неко је ко је био директор хотела Метропол, бивши министар у једној од Влада, декан на факултету и професор. Мислим да млади људи треба да чују како, заправо, реалан бизнис изгледа и шта је то што могу да очекују кад почну да раде. Огромна је разлика између књиге од петсто страна која има неколико слика, графикона и онога што вас чека у животу када завршите факултет и почнете да радите. Ми који смо у свету бизниса можемо младим људима да пренесемо знања и искуства, стога верујем да ће њима бити олакшан пут ка успеху и то је нешто што радим са великим задовољством и љубављу и надам се да ћу моћи тиме да се бавим цео живот.
Бавите се и стицањем доктората – шта је тема ваше докторске дисертације и зашто сте одабрали баш ту тему?
Тема моје докторске дисертације је „ Значај оцењивања перформанси и награђивање запослених за успешно пословање у хотелијерству“. Тему сам одабрао зато што верујем да су људски ресурси нешто што ће бити све важније и важније у животу било ког запосленог. Баланс између посла и слободног времена је изузетно битан, као и бенефиције, начин награђивања, кључни индикатори перформанси, стратегија за запсолене, тренинг центри. Као што смо и малопре рекли, проблеми са радном снагом ће бити све већи и већи и сматрам да свака успешна компанија мора да се усредсреди на поштовање својих запослених, добре бенефите и пакете, и наравно добре плате јер су то кључни мотиви да имамо младе и успешне људе у компанији.
Сувласник сте ресторана Авалица, интересује вас гастрономија – има ли још нечег чиме се бавите, а да нисмо поменули?
Сувласвник сам ресторана Авалица. Гастрономија ме прилично интересује, али волим да кажем да је то више хоби. У Авалици је скуп фантастичних људи – од професора Стамбола Гештамова, као главног кувара који са својих седамдесет година и даље прави најбоља јела. Има анегдоте и приче којима можете да се дивите, од оних како је у фебруару Индири Гандхи у Хотелу ИнтерЦонтинетал успео да допреми и послужи јагоде јер су се у то време Генексови авиони налазили у топлијим крајевима. Индира Гандхи је тражила јагоде ујутру, а већ поподне је авион слетео и Стамболу донео јагоде. То су приче које можете да чујете од њега, које су истините, а које су историјске анегдоте и и дан-данас ме привлаче. Такође бих издвојио чињеницу да треба развијати оно што је важно, дати значаја вредностима Србије кроз кувана јела и оно по чему смо као народ познати, тако да то је један хоби на који сам изразито поносан.
Поред тако активног и испуњеног пословног живота, имате ли места и времена за себе, породицу, пријатеље?
За породицу сам увек имао времена и налазио сам време јер су мени, супруга Тамара и син Петар, увек на првом месту. За пријатеље, такође, нађем време и то је нешто што имам утисак свако од нас треба да ради, јер када сте задовољни приватно и имате мир у кући и поштовање једни према другима, онда можете да будете изузетно продуктивни на послу. Нисам поборник тога да треба да се ради 24 часа, већ мислим да треба да се ради паметно. Имате људе који проводе много сати у канцеларији и не ураде ни близу онога као што ураде неки који проводе много мање. Мислим да на крају дана треба сагледати финансијски резултат и шта је то што је компанија успела у том пероду да уради. Уколико постоји добар финансијски резултат, онда је јасно како је тај тим функционисао и како је компанија радила.
Делује као да ваш дан траје 48 сати – или као да имате скривену супермоћ. Заиста, када бисте могли да изаберете неку супермоћ, која би то била?
Када бих могао да имам скривену супермоћ и да је изаберем, не бих могао да се одлучим за једну, настојао бих то да буду две. Једна би била да могу да играм амерички фудбал као професионални играч, а друга би била да можемо да продужимо сате када нам је много лепо, а то је сваки дан, те да дан траје осетно дуже и да имамо времена за још више задовољстава који су у животу изузетно значајни.