КРИЗА КАКВА СЕ НЕ ПАМТИ! Либан прогласио банкрот - доживљавају судбину коју је Грчка једва избегла
Новац који из иностранства стиже разним организацијама спречава најгоре.
Либану су потребне реформе, али им се противи политичка елита, пише Дојче веле.
Либан није само у политичкој, већ и у досад невиђеној економској кризи. Светска банка тврди да је то „једна од најгорих криза у целом свету од средине 19. века“. Либанска фунта је од краја 2019. изгубила 90 одсто на вредности. Пре кризе се за 150.000 фунти добијало 100 долара. Данас се за исту суму добија долар и по.
ОПШТА ПОМАМА ЗА РУСКОМ ВОТКОМ: Погледајте која земља је била највећи увозник ОВОГ алкохолног пића 2022. године
ДА ЛИ ЈЕ ОВО КРАЈ НЕМАЧКЕ КАО СИЛЕ? Откривен низ проблема који воде Берлин у економски понор
ЈОШ ЈЕДАН УДАР ЗА КИЈЕВ! Жестоки протести у Румунији и Бугарској због украјинских житарица
Долар тражен на све стране
Либанско предузеће „Пуре Taxi“ је у Бејруту после оснивања пре девет година радило са 30 возила. Сада их је осам. Један од сувласника Карим Мерхеб, каже да ни ти возачи нису запослени за стално.
- Немамо више канцеларију и све организујемо телефоном - додаје он и као разлог наводи да су им закуп пословног простора, струја и интернет прескупи, а тражили су од њих да се рачуни плаћају у америчким доларима.
Мада Карим Мерхеб жели да звучи оптимистично, он каже да је „квалитет живота драстично опао“. Додаје и да људи који примају плату у либанској валути, а не у доларима, једва да могу да опстану.
Највећи део радњи, апотека и услужних делатности пребацили су се на долар. „Бројни Либанци зависе од новца које им шаље родбина из иностранства. Тако имају известан прилив долара“, каже Лина Хатиб, будућа директорка Средњоисточног института СОАС.
Али, куповна моћ људи који немају доларе драстично је опала. Осим тога, банке су ограничиле суму девиза које људи могу да подигну. Дакле, и они који имају новац на рачуну, једва састављају крај с крајем.
Карим Мерхеб и његов пословни партнер дозвољавају плаћање и у либанској валути, иначе не би могли да превозе бројне муштерије. Махмуд Сидави је ауто-механичар. Он каже да једва још понеко оправља своје возило, јер људи морају да прехране породице и плате школарину. Тако понеко иде пешке на посао, свеједно колико је далеко и да ли је вруће. Садави каже да се у Либану преживљава од данас до сутра: „Овде ништа није сигурно. Једноставно, превише је проблема.“
Према подацима Уједињених нација, три четвртине становништва Либана је у међувремену погођено сиромаштвом. Истраживање Хјуман рајтс воча (HRW) почетком 2022. доноси податак да више него једно од четири домаћинства има по једну одраслу особу која мора да изостави један дневни оброк, јер нема довољно хране за све.
Последице – социјални немири
Стручњак Института Гига (Герман Институте фор Глобал анд Ареа Студиес, ГИГА) из Хамбурга Хусеин ал Мала сматра да ће последице таквог стања бити социјални немири: „Пошто понестаје средстава за инфраструктуру, могла би се погоршати ситуација у јавним услугама, здравству, школству и јавном саобраћају. То се делимично већ дешава“. Он додаје да уз све то и школовани људи напуштају земљу.
Лина Хатиб сматра да је међународна заједница омогућила либанској политичкој елити да се годинама држи на власти, јер је Либану пружала финансијску помоћ не условљавајући је реформама. А преструктурирање либанског банкарства је нужно да би се добила помоћ за оживљавање привреде. У међувремену је Међународни монетарни фонд условио кредите реформама, али од 2019. владајућа структура то одбија.
Краткорочна страна помоћ није довољна
Помоћ из иностранства се усредсредила на невладин сектор. Хатиб каже да је то исправно, али није довољно, јер би међународна заједница морала да изврши притисак и захтева реформе, али би Вашингтон и Брисел морали и да прошире листе особа које су под санкцијама.
Хусеин ал Мала се нада да ће Либан у будућности разгранати своју економију у областима које имају потенцијал раста, као што су обновљива енергија, висока технологија и туризам. Он зна да за то постоје претпоставке: „Да би привукао стране инвеститоре, Либан мора створити атрактивно окружење тако што ће поправити инфраструктуру, смањити бирократију и створити стабилан правни оквир.“
Међутим, земља је тренутно далеко од тога и ауто-механичар Махмуд Сидави каже: „Држава је једноставно одсутна. Ми се бринемо сами о себи.“
У земљи се економија заснива на готовинском плаћању. Стручњаци сматрају да је то опасно, јер се укупан новац прелива у приватни сектор. Банкарство је парализовано и земља је пред банкротом. Али, ко је одговоран за то?
Корупција и лоше управљање либанских политичара
Лина Хатиб за кризу оптужује доносиоце одлука, који су, према њој, део корумпираног политичког система: „Систем је омогућио тим људима да држави украду паре.“
Пример за то је дугогодишњи директор Централне банке Ријад Саламех, против којег се у више европских земаља води истражни поступак због корупције и прања новца. Хатиб каже да такви политичари нису погођени кризом – пребацују новац у иностранство и чак профитирају од кризе. „Многи од њих не припадају само политичкој, већ и економској елити.“ Она додаје да је Хезболаху пошло за руком да искористи кризу. Контролишу кријумчарење из Сирије или увоз јефтине робе из Ирана на коју не плаћају порез.
Различити девизни курсеви
Либанска фунта је годинама била везана за долар по тачно одређеној вредности. Централној банци су потребне девизне резерве да покрије вредност домаће валуте. Банке су високим каматним стопама привлачиле муштерије да депонују своје доларе код њих. Камате је плаћала Централна банка и тако гомилала дугове. Страни улагачи су изгубили поверење, повукли свој новац и финансијски систем се урушио.
Лина Хатиб каже да је цех платила средња класа која је штедела код либанских банака и више није могла да дође до свог новца. „То су људи који су преко ноћи изгубили уштеђевину и одједном се нашли испод границе сиромаштва.“ Она наводи пример и оних људи који су деценијама радили у државној служби, а сада иду у пензију – одједном је њихова пензија потпуно обезвређена, јер се исплаћује у домаћој валути.
