ОВО ЈЕ АНИНО ИСКУСТВО: Докторирала је на Оксфорду, вратила се у Србију - тад је настао КАМПСТЕР и окупио 10.000 људи

За мање од годину дана, кроз КАМПСТЕР је прошло 10.000 људи - ако ову цифру поделите бројем 30, просечним бројем ученика у одељењу у нашем школском систему, долазимо до импозантног податка да је кроз КАМПСТЕР "школу" за овај период прошло 333,33 одељења! А цела идеја потекла је управо од тешкоћа са којима се Ана суочавала током школовања - током докторских студија на Оксфорду док је похађала обавезне и факултативне онлајн курсеве наишла је на озбиљан недостатак на пољу мотивације. Имала је утисак да је препуштена сама себи као и да је социјални елемент у процесу учења у онлајн курсевима доминантно занемарен.

Мислим да се сви бар понекад суочавамо с мањком мотивације у учењу – било да се ради о области која нас не интересује много, која је сувопарно представљена, или коју је врло тешко савладати. Студентима који се нађу у таквој ситуацији обично саветујем да је кључно да прво установе зашто уче нешто – која је сврха тога? Сврха не може да буде „зато што је неко тако рекао“ или „зато што тако треба“. Морате сами да одредите зашто радите оно што радите. Да ли нам је то важно зарад постизања неког нашег дугорочног циља? Да ли тема има практичну примену, ширедруштвени значај или је битна из неког другог разлога? Да ли без тога не можете да савладате наредне предмете? Када имамо циљ и када донесемо одлуку о томе зашто нешто радимо, онда је лакше наћи мотивацију.

Друга ствар јесте да се окружимо људима који уче то што и ми, и с њима размењујемо знање, преслишавамо се, преиспитујемо – у друштву је све увек лакше. То не значи да се може без индивидуалног рада! Треће што мени помаже јесу разни алати за мотивацију – учење у временским сегментима, разбијање обимне материје на безброј мањих корака, употреба разних мнемотехника, награђивање – и понављање, понављање, понављање. Све то помаже да се суочавање с неком новом материјом, која је често и врло обимна, и делује толико застрашујуће да не знамо где да почнемо, разбије на низ мањих корака и да се одржи континуитет и дисциплина.

Тиме упостављамо контролу над процесом учења и стичемо самопоуздање. Свакодневно остварујемо низ малих победа, осећамо се добро, и то нам је онда подстрек да даље учимо. То истовремено значи да (само)кажњавање никако није добра идеја - ако не будем учио данас, нећу изаћи напоље вечерас. То већини људи не помаже, већ има контра-ефекат. Чак и затвореници имају права на краћи свакодневни излазак на свеж ваздух и социјализацију!

За самоусавршавање је увек прави тренутак и тај процес никада не треба да престане. Свакако током факултета постоји много могућности које пружају студентска удружења у виду семинара, радионица, конференција на којима се стиче не само знање и искуство, већ и шири круг познаника, па тако и шири поглед на ствари. Истовремено, постоји велики број организација које пружају неформалну едукацију из најразличитијих области, и неке од њих, као Кампстер, то раде путем интернета тако да ни географска локација више није препрека. Интернет је препун информација, и зато скролујте – али нека буде корисно.

Кроз Кампстер је од децембра 2017. године, када смо званично и стартовали, прошло преко 10000 корисника. Највеће интересовање је за курсеве програмирања. Следе курсеви језика, као и курсеви дигиталних вештина које најчешће уписују полазници који желе да уплове у фриленсерске воде. Полазницима највише прија интеракција – било да је то интеракција с платформом за учење (кроз игрице, квизове, задатке), било с другим полазницима и ментором. Такође нам кажу да им се веома допада распоред на платформи и сам систем учења, јер немају осећај да уче и раде нешто тешко, и мучно. То нам је и био циљ – да раздвојимо учење и мучење, и спојимо учење са уживањем и осећајем успеха, и подстакнемо полазнике да свакодневно посећују платформу.

Оно што неке од њих демотивише јесте када се јави потреба за додатним радом. Полазници би понекад желели да све буде инстант. Ми то разумемо, али инсистирамо на томе да не буде тако, јер нам је циљ да подстакнемо дискусију, комуникацију, усавршавање дигиталних вештина и вежбање самосталних истраживачких способности. Међутим, када дођу до краја и увиде шта су све постигли, то их онда мотивише да иду даље

Кључне су дигиталне компетенције, познавање страних језика и трансверзалне вештине које се често налазе у другом плану. Без та три 'stuba' мислим да је теже напредовати, а свакако је питање да ли ћете постићи свој пун потенцијал.

Данас је потребно умете да брзо и квалитетно обавите захтеве посла и решите пратеће проблеме уз помоћ онаљн алата и апликација – Microsoft Office није довољан! Друго, сви знамо да је добро познавање енглеског од изузетног значаја, а да вам знање бар још једног или два страна језика може донети велику предност. На крају, ту су вештине комуникације, тимског рада, критичког размишљања и анализе...

Уколико не умете да комуницирате асертивно, јасно и самопозудано, уколико немате развијену емпатију и вештине слушања – и захваљујући томе не успевате да успоставите глатку интеракцију са људима око себе, ствари ће бити теже.

Али уколико савладате ово, и уз то имате и богато опште знање, радозналу природу и развијену критичку свест сигурно ћете лакше ићи ка свом циљу, без обзира чиме се бавили.

Прво што бих рекла себи је – буди неустрашива. Немој да се плашиш грешака, ауторитета и онога што не знаш – научићеш.

Друго – окружи се људима који знају, и који су, што је још важније, великодушни и желе да поделе знање с тобом. Прихвати конструктивне критике – неко је издвојио своје драгоцено време да ти укаже на грешке или како нешто може боље или другачије да се уради – захвали се, и научи нешто ново.

Треће – планирај и немој ићи линијом мањег отпора. Донеси одлуку о томе шта желиш да постигнеш, научиш, постанеш, промениш. Тачно је да је окружење пуно неизвесности и да на неке ствари, сами, не можемо много да утичемо. Али треба да направимо план за оно на шта можемо да утичемо. И генерали кажу - кад идеш у битку, планови су бескорисни, али је планирање неопходно.