Зашто је мапа пута усвојена без одговора на питање: Ко треба да плати за декарбонизацију?
Србија, која није чланица ЕУ (о томе да ли ћемо уопште бити нећемо сада) прихватила је да до краја наредне године ЕнЗ усвоји сет закона којим цемо се обавезати на увођење система опорезивања емисије угљеника. И још се хвалимо тиме.
ЕУ од земаља ЕнЗ не може тражити да плаћају за декарбонизацију (кроз увођење ЕТС) када оне, према међународном праву, нису одговорне за климатске промене и нису у економској могућности да плаћају за политику коју је усвојила ЕУ. Ово питање је кључно за економски напредак не само Србије већ и осталих земаља, чланица ЕнЗ, треба га решавати на политичком нивоу са ЕУ, а не на нивоу високих чиновника и експерата ЕнЗ, који су ономад на Министарском савету Ез усвојили мапу пута, односно својеврсни план декарбонизације.
Поред сета адаптираних законских аката Европске уније из тзв Чистог пакета закона (ЕУ Цлеан energy пацкаге) на Министарском савету Енергетске заједнице у Београду 30. новембра је усвојена и мапа пута, односно својеврсни план декарбонизације за уговорне стране Енергетске заједнице, у које спада и Република Србија.
КО ИМА ПРАВО НА ПОРОДИЧНУ ПЕНЗИЈУ? Све на једном месту - како се одређује износ, који су услови и кад се умањује
НЕИЗВЕСНА СИТУАЦИЈА НА ТРЖИШТУ КРИПТОВАЛУТА: Биткоин опет у порасту, дигитални новац све јачи
КВАДРАТ ЗА БУДЗАШТО! У једном војвођанском граду станоградња цвета, а некретнине и за мање од 300 ЕВРА
И, опет смо пожурили да будемо "већи католици од Папе".
Пољска, као чланица ЕУ, има обавезу да спроводи Систем трговања емисијама ЕУ (ЕУ ЕТС) али, због тога што им то прави велике проблем у сектору енергетике траже ревидовање читавог пакета закона ЕУ због тога.
Србија, која није чланица ЕУ (о томе да ли ћемо уопште бити нећемо сада) прихватила је да до краја наредне године ЕнЗ усвоји сет закона којим цемо се обавезати на увођење система опорезивања емисије угљеника. И још се хвалимо тиме.
А тема ЕТС је политичко питање, односно ствар политичког договора. У свему је кључан одговор на питање: Ко треба да плати за декарбонизацију и колико?
У првом поглављу Energy Community Децарбонисатион Роадмап наводи се да је циљ ове мапе пута да "подржи пут ка енергетским и климатским циљевима до 2030. године и климатској неутралности средином века за Енергетску заједницу".
ЕУ намеће своја правила
И сви остали циљеви произилазе из овог наведеног, што је заправо политика ЕУ, а не земаља уговорница ЕнЗ. Подразумева се да земље кандидати за ЕУ треба да усаглашавају своје политике са европским и улажу сопствене напоре у том смислу. Али, када су у питању климатске промене, процес треба сагледати од почетка и на бази тога прићи решавању проблема на прихватљивији начин за земље региона.
Наиме, проблемом климатских промена прве су се позабавиле УН успостављањем UNFCCC (Оквирна конвенција Уједињених нација о климатским променама). Усвајањем Кјото протокола на Конвенцију 1997, земљама Анекса И (развијене земље ОЕЦД и економије у транзицији) се уводи обавеза смањења емисија GHG, а земље Анекса II (развијене земље ОЕЦД) морају да обезбеде финансијска средства за борбу против климатских промена земљама у развоју.
Обзиром да су све земље чланице ЕУ и земље Анекс И Конвенције, у циљу испуњења међународних обавеза земаља чланица, 2005. године ЕУ успоставља систем трговине емисијама познат као ЕУ ЕТС. Према ставу ЕУ, то је главна мера за остварење смањења емисија на економски рационалан начин, која се развијала временом кроз фазе (у току је фаза 4 за период 2021-2030).
Након двадесет година разраде борбе против климатских промена, ЕУ је прокламовала климатску неутралност у 2050. години, као главни политички циљ за достизање циљева Споразума из Париза, коју ће остваривати применом Зелене агенде. Истовремено ЕУ поставља захтев пред земље ЕнЗ да ускладе своје политике и усвоје исте или блиске амбиције по питању декарбонизације.
Све чланице ЕнЗ, осим Украјине (Анекс И земља – економија у транзицији) и Косова* (није чланица УН), су Не-Анекс И земље UNFCCC, односно земље у развоју без икакве обавезе смањења емисија GHG.
Шта више, према UNFCCC, оне су овлашћене на финансијску помоћ земаља Анекса II (већина земаља ЕУ, чланице ОЕЦД) по питању борбе против климатских промена, како у домену адаптације тако и у домену митигације. На самиту у Копенхагену, Анекс II земље су се обавезале на финансијска издвајања за борбу против климатских промена неразвијених земаља на нивоу од 100 милијарди долара годишње.
Земље чланице ЕнЗ нису одгоиворне за климатске промене
Имајући у виду наведено, као и тренутну економску снагу, јасно је да се од земаља ЕнЗ не може тражити да плаћају за декарбонизацију (кроз увођење ЕТС) када оне, према међународном праву, нису одговорне за климатске промене и нису у економској могућности да плаћају за политику коју је усвојила ЕУ, а која је одговорна за климатске промене и економски далеко развијенија од земаља ЕнЗ.
Предвиђени пут декарбонизације значи да се Србија, поред осталих земаља ЕнЗ, одрекне домаћег ресурса који је главни ослонац електроенергетског система, сигурности снабдевања и енергетске независности земље, као и мотор економије. Такву транзицију Србија и земље региона не могу изнети о свом трошку. У ту сврху, ЕУ би могла да користи постојеће мултилатералне и националне фондове, као и сопствене фондове, поред Зелене агенде за Западни Балкан.
Дакле, у поменутој мапи пута требало да се види конкретна финансијска подршка ЕУ декарбонизацији и енергетској транзицији земаља ЕнЗ. Не декларативна већ разрађена у временским роковима. Неопходно је да се у процесу декарбонизације води рачуна о целокупној економији, а посебно о регионима зависним од угља. А како је ово питање кључно за економски напредак не само Србије већ И осталих земаља, чланица ЕЗ, треба га решавати на политичком нивоу са ЕУ, а не на нивоу високих чиновника и експерата ЕнЗ.
