Абесинска мачка - једна од најскупљих пасмина

Ген је познат као абесински и назван је Та. Ген је један од агоути низа алела и даје свакој длаци неколико тамних пруга боје, равномерно распоређених на светлијој подлози. Резултат је запањујуће леп абесински узорак крзна, попут оног код афричке дивље мачке.

Као у случају многих старијих пасмина, није познато одакле тачно потице абесинска мачка. Неки љубитељи сматрају да потиче из долине Нила, јер имају исти тип тела као и мачке чије се слике и кипови појављују у уметности древног Египта. Абесинске мачке су први пут стигле у Европу 1868. године, кад су британски војници, враћајуци се из рата у Етиопији, у Енглеску донели мачку по имену Зула. Вероватно је да се покренуо програм узгоја цији су темељ били Зула и друге увезене мачке непознатог порекла, али слицних ознака, јер је то било раздобље великог политичког, економског, културног и научног занимања за северну Африку.

Ове мачке биле су познате под низом разлицитих назива, укљуцујуци 'зечја мачка', засигурно зато што је њено крзно било слицно крзну дивљег зеца. У Француској се чак и данас боја крзна стандардне румене (како се назива у САД-у) или уобичајене (како се назива у Великој Британији) - богата златно смеђа с црним пругама на свакој длаци - назива зечјом.

Румене/уобичајене абесинске мачке су генетски црне мачке, а 'руменост' дају наследни гени за црвену боју. Та група гена модификује наранџасту боју тако да настаје тамноцрвена. Такође делују на неке друге пигменте, те настају раскошне боје 'изложбених' пругастих мачака и топле кестењасте нијансе абесинске мачке. У пасмини су се појавиле и друге боје. Црвена абесинска мачка, која се данас назива риђом абесинском мачком, забележена је 1887. као бакрено-црвена с пругама светле цоколадно-смеђе боје и poddlakom боје кајсије.

Разлог за промену назива лежи у чињеници да је данас јасно да та боја код абесинске мачке није резултат деловања правог, са полом повезаног гена за црвену боју - заправо уопше није права црвена, већ резултат деловања рецесивног гена за светлосмеђу боју (бл). Назив 'црвен' резервисан је за мачке црвене боје, што је повезано са полом, зато што се данас узгајају 'праве' црвене абесинске мачке. До сличне промене назива дошло је код крем абесинске мачке: откривено је да крем боја није права крем повезана са полом, вец блеђа верзија риђе. Крем је промењена у жуцкастосмеђу, али тада су узгајиваци представили праву крем боју повезану са полом - и назвали је крем абесинском мачком!

Абесинска мачка је 1882. прихваћена као пасмина, а у Британији је готово истребљена током Првог светског рата, али су 1917. прве абесинске мачке регистроване код ЦФА-е у Северној Америци. До тридесетих година пасмина је стекла чврсто упориште у САД-у, где је данас можда најпопуларнија пасмина.

То је такође и једна од најскупљих пасмина, јер абесинске мачке обично окоте мало мачића, чак мање од оријенталних пасмина - у просеку око цетири. Надаље, преноси "Životinje.rs", наводно се окоти више мужијака абесинске мачке него женки, и они сазревају спорије од вецине других пасмина, уз изузетак сомали мачке па се узорци длаке можда неколикогодина неце видети.

Уши абесинске мачке су велике, широко размакнуте, а закривљеност и чуперци су као код риса, што је веома пожељно код те пасмине, зато што наглашавају њихов посебан изглед. Реп је једнако дугацак као и тело, покривен густим крзном, а лагано се сужава према врху, док је длака приљубљена уз тело, фина, али не мекана. Благе и привржене - иако не баш спремне да деле свој дом са другим мацкама - идеалне су за друштво, али такође знају бити и разигране. Природно су гипке и обожавају да се пењу. Обично су тихе, али абесинске мацке имају веома карактеристичан глас који многи описују као 'звонолик'.