Анорексија – друштвени проблем 21. века
У данашње време није лако бити свој. Бити посебан и оригиналан је нешто што је у савременом свету постало приоритет. Васпитавају нас да верујемо у себе и у своје квалитете, али шта се деси кад то све падне у други план, и зашто дозвољавамо да нам површне ствари постану нешто што је примарно.
Свет медија и савремених технологија, свет који нас окружује је оно што нема вредност и што се намеће као диктатор савременог времена. Млади људи не проводе више време улажући у своју личност, изградњу сопственог самопоуздања књигама и културом јер постају обузети само оним што нам медији испоручују на свакодневном нивоу.
„Са 16 година, као и свакој тинејџерки најважније ми је било како изгледам, а тада је важило правило- што си мршавији, то боље изгледаш. Дијете су се низале једна за другом. Са сваком сам успела да изгубим 1-2 кг. После пар месеци већ сам изгубила десетак килограма, тако да сам била већ приметно мршавија, али то није било довољно. Обзиром да ми је храна била највећи непријатељ, схватила сам да је најбоље да јој се "супротставим" тако што ћу престати да је конзумирам“, само је једна од исповести особе која је имала проблема са анорексијом.
Анорексија (Anorexia нервоса) је психијатријска дијагноза која описује поремећај у исхрани који карактерише ниска телесна тежина и поремећај перцепције тела уз опсесиван страх од добијања тежине. Особе које пате од анорексије телесну тежину често контролишу вољним гладовањем, булимијом, повраћањем, прекомерним вежбањем, или контролишу тежину другим мерама, као што су таблете за мршављење или диуретици.
Као узроци овог поремећаја наводе се различити физиолошки, културолошки али највише психолошки фактори. Непријатељство особе према родитељима а нарочито према мајци или ривалство са браћом и сестрама је један од психолошких фактора. Мајка се често доживљава као личност која врши претерану контролу, те ове особе осећају као да губе идентитет и по сваку цену не желе да израсту у одраслу особу што је родитељ према коме су непријатељски расположени.
С друге стране, пошто је функција родитеља да прехрањују своју децу, одбацивање хране је у ствари одбацивање и самих родитеља. Присутан је такође и страх од сексуалности и сексуалне улоге. Иако је процес физичког сазревања полних органа неминован, ове особе покушавају да га зауставе и контролишу неузимањем хране.
Такође, искривљена слика о сопственом телу која је централна за анорексију може се јавити и услед културолошких утицаја. Из медија особа која развија сопствени идентитет добија поруку да су лепота и изглед једине праве вредности и ако лепо изгледате споља можете се осећати боље и изнутра. Тако се девојчице често изгладњују како би изгледале ,,савршено“. Парадоксално, физичка савршеност како је оне виде доприноси даљој празнини изнутра и непостојању зрелог идентитета.
Који догађаји утичу на настанак анорексије?
“Окидајуће догађаје представљају догађаји из средине који утичу на развој неког поремећаја уколико особа има предиспозицију за исти. Најважнији окидајући догађаји за развој анорексије су: развод родитеља, рођење млађег брата или сестре, селидба, смрт члана породице, сазревање полних органа, опаска партнера о преферираној тежини или фигури код девојке, родитељски захтеви за добрим успехом у школи, осећај усамљености. Свака особа код које постоји овај поремећај има специфичан окидајући догађај у својој историји”, објаснила је психолошкиња Сања Марјановић.
“Није могуће спречити постојање оваквих догађаја, већ се особа треба ,,опремити“ унутрашњим ресурсима да се они превазиђу. Понекад родитељи ниси у могућности да ове догађаје заобиђу и своју децу на неки начин застите од истих. Ипак, анорексију могу развити и деца пажљивих родитеља па се може закључити да су ту и неки други утицаји у игри као на пример биолошка предиспозиција, култура и вршњачка група. Као и код сваког поремећаја и овде је рана интервенција најбољи рецепт за брз опоравак”, додала је Сања.
Анорексија се првенствено јавља код младих девојака а у западном свету и има једну од највећих стопа морталитета међу психијатријским поремећајима, будући да отприлике 10% особа којима је дијагнозиран овај поремећај на крају умре од повезаних фактора. Будући да медији такође имају велики утицај на појаву или опстанак овог проблема може се речи да се на анорексију гледа и као на друштвени проблем, а не само индивидуални. Девојкама, али и мушкарцима треба се показати да није све у спољашњем изгледу и да су праве вредности оне које не можемо да видимо голим оком. Анорексија је и друствени проблем!
„Данас ми је боље, успела сам да превладам кризу у коју сам раније упала… Како? Уз велику помоћ породице, која је као што сам рекла одлучила да више не жмури на моје понашање. Уз њихову помоћ успела сам да се ухватим у коштац сама са собом и да не дозволим да ме негативне мисли преплаве и управљају мојим понашањем и осећањима. Схватила сам да сам ја та која одлучује шта ћу да мислим, прихватила сам да је потпуно нормално (негде и очекивано) доживети кризу, но битно је поново кренути у борбу“.