БЕОГРАЂАНКА ЈЕ РЕНОВИРАЛА СТАН И ПРОНАШЛА КУТИЈУ: Оно што је било у њој ПРОМЕНИЛО ЈОЈ ЈЕ ЖИВОТ!

У њу су, далеко од очију деце, склоњене фотографије побијених чланова њене породице. Било их је 52. Међу њима и млада Клариса Браха.

Прича о Клариси, лепотици крупних смеђих очију, почиње на Дорћолу у Београду, а завршава у центру Ниша, у логору ироничног назива - Црвени крст. Некада, 1920. године у њему су се чували коњи. Две деценије касније, на ту исту угажену сламу нацисти су довели људе.

Клариса је побегла из Београда, али ју је у возу препознао комшија и предао је Гестапоу.

Доведена је у Ниш. На данашњи дан 1942. године заробљеници су се голим телима бацали на бодљикаву жицу. Њих 147 је покушало, 105 је успело да побегне. Клариса није била једна од њих.

- Клариса је била моја рођака и најближа пријатељица моје баке. Њих две су заједно чувале мог оца. Од целе породице само бака је преживела јер је била удата за мог деду и носила православно презиме Николић. Деловало је и као да ће се Клариса спасити. Када су Јевреји окупљани на Ташмајдану, успела је да побегне из Београда, али је заробљена и стрељана на брду Бубањ када је имала 37 година. Она је један од 52 члана моје породице убијених током Другог светског рата, чије слике је бака сачувала. Остало нас је само троје - прича за 24 сата Николић.

 - Ја никада нећу упознати те чланове породице. Они нису имали умрлице. Немају гроб. Ја немам где да им спустим цвеће. И да пожелим да одем, куда бих ишла? Куда пре? Причам о њима. То је моја молитва, њихов помен. Сећање је њихов споменик - каже Николић.