Болести Првог светског рата
Српском народу, а ни српској војсци катастрофалне последице епидемија заразних болести забележене у историји ратовања нису остале непознате. По службеној процени владе Краљевине СХС укупни ратни губици Србије током балканских ратова и Првог светског рата износили су 1.247.435 људских живота.
Од тог броја у епидемијама је страдало око 360.000 људи, највише од пегавог тифуса, али су и епидемије колере, дизентерије, тифуса, маларије и шпанске грознице, у свом суровом облику погодиле наш народ и нашу војску
У Србији за време балканских ратова због веома лоше епидемиолошке оспособљености нашег санитета, недостатка бактериолога и бактериолошких лабораторија, као и средстава за превоз, изолацију и дезинфекцију забележена је тешка епидемија колере. Оболело је око 15.000, а умрло око 5.000 војника, док је број оболелих и умрлих у грађанству био знатно мањи.
Убрзо након балканских ратова Србији се намеће Први светски рат који је, због недостатка времена и могућности да се обезбеде санитетски кадрови и средства, Србија дочекала неспремна у здравственом погледу.
Бактериолошке лабораторије у српској војсци нису постојале пре 1914. године, иако су у то време војске великих европских држава већ имале врло добро уређене установе те врсте. У тој ситуацији, крајем 1914. године нашу војску и народ „погађа“ катастрофална епидемија пегавог тифуса која се као пожар раширила по целој Србији и просто „сагорела“ земљу. „У болницама су се дешавали језиви призори масовног страдања и умирања, како болесника, тако и болничког особља“.
Процењује се да је било оболело 25 одсто од 4.500.000 становника а да је укупни број умрлих износио 150.000, међу којима 30-35 хиљада војника.
Током лета 1915. године почела је вакцинација против тифуса и колере. Међутим, потиснути надмоћним агресором, остаци српске војске крајем 1915. и почетком 1916. били су приморани на повлачење преко Албаније и Црне Горе ,заједно са избеглим народом.
Чекајући евакуацију, на албанској обали Јадрана умрло је неколико хиљада српских војника, а масовно умирање од заразних болести, укључујући и тифус, наставило се у прва два месеца 1916. на острвима Крфу, Лазарету и Виду.
Јуна 1916. године, током 150 км дугог марша од Халкидикија ка фронту, по доласку на фронт здравствено стање српских трупа нагло се погоршало, па је током лета дошло до експлозивног и масовног оболевања војника од маларије.
Маларија међу свим заразним али и осталим болес-тима на Солунском Фронту била је најтеже, најчешће, ако не и најопасније обољење у свим армијама.
Током рата на Солунском фронту морбидитет од маларије износио је око 65%, а морталитет око 1,5% од укупног бројног стања, односно 25% од целокупног морталитета.
Прва организована превентивна служба у српској војсци почиње са радом тек на Солунском фронту и везана је за име доктора Ludwika Хирсзфелда, у то време доцента у Цириху, који је добровољно са супругом Ханком дошао у Србију крајем 1915. године. У једном делу војне болнице, лоциране у селу Седес крај Солуна он је уз помоћ потпуковника Стајића 1916. године организовао прву бактериолошку лабораторију српске војске, намењену у почетку искључиво потребама болнице. Касније, маја 1917. године у Солуну је отворена велика српска болница „Престолонаследник Александар“, у којој је почела са радом и „Централна лабораторија српске војске“.
Накнадно су од Американаца добијене две комплетне пољске лабораторије, које су раз-
вијене у два армијска центра на српском делу Солунског фронта. „Централна лабораторија српске војске“ представљала је организовано језгро војних превентивно медицинских установа, где је осим дијагностичког рада вршена производња вакцине против трбушног тифуса, паратифуса А, Б и Ц и колере
У Првом светском рату најзначајнија је била група трансмисивних и цревних заразних болести, а пред крај рата и епидемија грипа,
Шпанска грозница
У 20. веку три пандемије грипа погодиле су човечанство: 1918. шпанска грозница, 1957. азијски грип, и 1968. хонгконшки грип.
Грип се по први пут у српској војсци појавио априла 1918. године код наших војника на Крфу. У једној српској пекарској чети, улогореној на два километра од града, појавила су се изненада акутна респираторна обољења праћена високом температуром, главобољом, прострацијом, боловима у целом телу, кијањем и лаким кашљем. За два дана оболело је 150 људи а 95 је због тежег облика болести пало у постељу, међутим, смртних случајева није било.
Током пандемије грипа 1918. године највише су оболевали млади људи од 15-36 година, што указује да је код старијих особа известан имунитет према грипу ипак постојао.
Проблем дизентерије остао је, током целог Првог светског рата нерешен у свим армијама, на свим ратиштима, па и на Солунском фронту, јер су све тадашње епидемиолошке мере биле слабе и недовољне.
На Солунском фронту 1917-1918. године помиње се и појава оболевања наших војника од денге и папатачијеве грознице, али о броју оболелих нема прецизних података.
Анаеробне инфекције
У погледу анаеробних инфекција у српској војсци на Солунском фронту констатује се да је било случајева гасне гангрене и тетануса, као и да се општи карактер рана код рањеника на Солунском фронту, у односу на оне са којима се сретао убалканским ратовима, из основа променио.
По запоседању Солунског фронта број болесника од венеричних болести у нашој војсци почео је постепено да расте, захваљујући пре свега чињеници да је током 1917. и 1918. велики број проститутки различитих народности преплавио многе крајеве Солуна.
Оболевали су најчешће официри, људство у позадини, курири и имућнији војници, захваљујући слободнијем кретању и материјалним средствима.
Било је доста и оболелих од трипера, који нису урачунати, па све скупа може се закључити да је број венеричних болесника у Солуну у току последње године пред офанзиву 1917/1918. износио вероватно око 1500.
