Букет црвених каранфила - најтужнија прича икад написана
Свратила је у цвећару, купила букет црвених каранфила и вратила се на капију гробља.
-Опет ви госпођице!? Чула је добро познат глас старице која је ту живела.
-Да, опет сам дошла.
-Знам дете моје, али ти долазиш сваког дана, по киши, ветру, а мртве не можемо подићи ако их сваки дан посећујемо. Ево једна свећа за динар.
Узела је свећу и упутила се ка гробници на којој је писало: Рођен 1946. умро 1966. Гледала је његову слику које је се добро сећала јер се се истог дана сликали за индекс. Сузе су јој се сливале низ лице.
-Ја сам крива за све, за његову смрт, али сад је касно да се исправи.
Зоран и Бранка су се познавали још из детињства. Уписали су се заједно у гимназију.
-Бранка волим те, али осећам да те чувам за другог.
-Не говори глупости Зоране, знаш да волим само тебе и да се никад нећемо растати.
Кад су пошли у гимназију друштво их је завитлавало да су "Сијамски близанци" јер су стално били заједно. Зоран је био без оца. Његова мајка је волела Бранку као рођену кћер, а и њени нису имали ништа против Зорана, јер
је био диван дечко. Кад су се уписали на факултет, Зоран на машински а Бранка на правни, и онда су пролазила времена да буду заједно, а раздвајали су се само када су морали.
Једног дана на Бранкин факултет је стигао нови студент. Ненад који је одмах свим девојкама завртео памет, али њему се свидела баш Бранка. Она није била нарочито хладна кад јој је упућивао комплименте. У
почетку није хтела да је Зоран чека испред факултета јер је осетила да је заљубљена у Ненада. Једном приликом Ненад је одвео Бранку на журку, пристала је, лепо су се забављали. Била је пијана и замолила Ненада да је одвезе кући.
-Не љубави, спаваћемо овде. Кућа је велика и има довољно места.
Одвео ју је у другу собу и док је љубио неко је отворио врата и упалио светло.
-Значи, истина је!-био је Зоран.
-Одлази одавде, са нама је завршено, готово је! Разумеш? Одговорила је.
Било јој је непријатно сто је Зоран видео са Ненадом. Једном приликом мајка јој је рекла
- Тражила те Зоранова мајка и рекла да си ти крива сто се он разболео!
Проћи ће
Чини ми се да је то код свих мушкараца. Разболео се он, преболеће. Жао ми је мама Зорана, али ја могу да виђам кога хоћу. Тог дана је желела да изгледа двоструко лепа. Ненадов рђендан и њихова веридба.
Обукла је мантил и рекла је да иде да сачека Ненада пошто је падала киша. На степеницама је срела Зоранову мајку. Сва уплакана и збуњена рекла је:
- Тебе тражи Бранка, он умире, хоће последњи пут да те види.
-Не могу данас, доћи цу сутра. Рекла је хладно.
-Али Бранка, сутра ће бити касно, дођи сад.
Дневник
У белој соби, у чистој постељи, лежао је младић који није личио на Зорана, испружио јој је руку и великом муком насмешио.
-Дошла си, хвала ти! Желео сам последњи пут да те видим. Осећала је његове хладне руке и није могла нити желела да их одгурне. Плашила се његовог погледа.
-Знаш да ћу да умрем Бранка, и никад те више нећу видети, никад више нећу видети твој осмех леп и мио.
-Оздравићеш Зоране и више те нећу никад оставити.
-Бранка, извади из фиоке дневник и он ће ти рећи колико сам те волео, опрости ако сам те икад повредио, знаш имам леукемију. Лекари су ми рекли да никад нећу оздравити, долази на мој гроб док се небудеш удала и запамти - волим те!
Оштар бол пререзао ми је груди, умро јој је на грудима. На његовом гробу се заклела да се никад неће удати и да ће му сваки дан долазити на гроб и доносити црвене каранфиле ...
Прочитајте и:
