ЧЕКАЈУЋИ РЕПРИЗУ: Овако је било '98. (ВИДЕО)

Велико финале је "пред вратима"! Хоће ли се Сједињене Америчке Државе изједначити по броју титула са репрезентацијом Србије, односно, некада Југославије, или ће наш национални тим поново остати "усамљен" на првом месту најтрофејнијих селекција у историји кошарке, са два злата више у односу на земљу колевке кошарке? До пре тачно 16 година и шампионата у Грчкој на првом месту поменуте листе три селекције делиле су прво место, а поред САД-а и Југославије, и селекција Русије као наследница СССР-а желела је прво место "вечне листе".

Неколико паралела могуће је извући између те селекције Југославије и ове данашње. Наша репрезентација није стигла у Атину као један од главних фаворита (иако је претходно освојила две везане европске титуле и олимпијско сребро), али је то није спречило да оде у саму завршницу такмичења. Капитен те репрезентације а данашњи селектор Александар Ђорђевић и тада је предводио наш тим са клупе, пошто је због недовољно залечене повреде на шампионат кренуо "ровит", а тек у завршници такмичења дао је озбиљнији допринос и на самом терену. Ипак, енергија којом је бодрио нашу екипу кроз турнир дала јој је снагу да оде до самог краја.

Сличну судбину на шампионату у Шпанији доживљава капитен "орлова" Ненад Крстић који је са повредом колена умереним интензитетом одрадио највећи део припрема, као и већи део шампионата, али је када је то било најбитније носио нашу националну селекцију на терену и растерећивао Мирослава Радуљицу. У стручном штабу Србије и тада је наше репрезентативце као помоћни тренер напред "гурао" Мирослав Мута Николић, док је наш кључни играч Дејан Бодирога који је данас на функцији потпредседника савеза задужен за мушку репрезентативну кошарку, заједно са Жељком Ребрачом био моторна снага нашег тима.

Напослетку, управо чињеница да репрезентативци Југославије нису отишли на шампионат као једни од главних фаворита, учинила је пласман у финале (и титулу) великим успехом, иако смо на финала навикли много пута пре тога. По освајању титуле приређен им је величанствен дочек испред Народне скупштине. Дочека ће бити и сада. Без обзира шта Ђорђевићеви пулени ураде против Американаца у финалу. Једина је разлика што ће дочек бити неколико десетина метара ближе центру, на платоу испред Старог двора.

Остаје само да се надамо да ће се славити медаља истог сјаја. Ако и не буде, "орловима" то нико неће замерити. За све нас они су већ победници.