Дигитално детињство

Слободно време је време изван професионалних, друштвених и породичних обавеза у којима се дете  одмара, рекреира и развија карактер. Смисао слободног времена није у ослобађању од активности, већ у слободи бављења нечим по својој жељи. Деца су се некада играла заједно, своје слободно време проводила су на улици или у дворишту. Битна особеност тих игара била је да учесник у игри надмудри и победи брзим физичким или мисаоним реаговањем, вештином, спретношћу и духовитошћу.

Данас су медији ушли у дечији свет, Фејсбук и мобилни телефон главни су вид комуникације, стари цртаћи замењени су новим, који се све мање гледају, а компјутерске игрице су постале најважнија дечија игра. У тим играма дете само седи по неколико сати за компјутером, само се са собом игра па је тако одстрањена социјална, тј. друштвена колективна улога дечијих игара. Дете је упућено на асоцијални начин живота са свим што такав живот значи и производи.

Слободно време је важно за здравље и физички развој деце. То је простор у којем она стичу додатна знања и навику на перманентно образовање, што ће им у будућности омогућити бољу компетититвност. Под тиме се подразумева њихово ангажовање у литерарним, драмским, фолклорним, новинарским, музичким и ликовним секцијама.

Деца последњих година велики део свог времена проводе гледајући телевизију, играјући игрице на компјутеру и четујући путем интернета на разним друштвеним мрежама. Иако сви ови медији имају и добрих страна, прекомерно коришћење истих утиче негативно на здравље, развијање менталних и физичких способности, као и на социјални статус деце. Гледање телевизије ипак није у потпуности штетно, битно је само шта деца и тинејџери гледају и колико сати проведу испред малих екрана.

Претерано гледање телевизије и гледање непримерених програма има доста негативних утицаја на децу и највише на адолесценте. Управо они су међу највећим потрошачима онога што телевизија нуди. Нека нова истраживања указују да много гледања телевизијског програма може код тинејџера да развије предиспозиције и за депресију.

Они који имају проблема са стресом траже решење за своје емоционалне проблеме на мрежи, посећујући чет собе на добро познатим сајтовима где могу добити информације од вршњака и себи сличних. Своје проблеме решавају причајући о томе са особама које не познају и које имају исти проблем као и они. Понекад је много лакше неке ствари поделити са особама које нису физички присутне у том моменту, поготово код проблема којих се на неки начин стидимо.

Више телевизије, више килограма!

Такође, нема штетније активности за таложење наслага од гледања ТВ-а. Што деца више гледају телевизију, већа је вероватноћа да ће јести грицкалице између оброка и желети нездраву храну коју оглашавају рекламе. Грицкање за време гледања ТВ-а доприноси стварању лоших навика у исхрани. Деца лако подпадају под утицај онога што виде и чују на ТВ-у. Истраживања показују да деца која више гледају телевизију, чешће од родитеља траже разне производе са реклама, као што су слаткиши и грицкалице.

Тинејџери не одбацују старе технологије са појавом нових. Они само комуницирају више и чешће. За сваку ситуацију они бирају адекватно средство, било да је то слање смс порука на бучној журци, Фејсбук за кратак поздрав, инстант поруке за вишеструке разговоре или напросто састајање са пријатељима лице у лице.

Телевизија и интернет "другари" деце

Дружење је важан део образовања детета. Са одрастањем, значај социјалне интеракције не престаје да постоји. Као одрасле особе деца ће морати да знају како да управљају социјалним аспектима своје каријере. Често се деси да је оно што знате мање важно од онога ко сте. Понекад је важније да се некоме допаднете него какве су вам квалификације. То је карактеристика свих друштава света, од најнеразвијенијих до најнапреднијих.

Сматра се такође да телевизија осиромашује осећај заједништва. Деца која много гледају телевизију мање верују другим људима и ретко учествују у организованим дечијим активностима ван куће. Најкобнији квалитет телевизије је склоност да чак и њене најквалитетније емисије подстичу менталну пасивност, отупљују маштовитост и гуше активну мисао.

Из наведених података може се закључити да су телевизија, интернет, компјутери и игрице на њима много утицале на развијање и детињство једног детета. Ретко сада можете видети децу која се играју жмурке, ластиша на улици што су пре десет и више година биле нормалне ствари у одрастању. Сада су све то заменили медији који су децу увукли у куће и залепили их за фотеље. То битно утиче на њих, већином у негативном смислу. Нису то више клинци који једва чекају да дођу из школе, оставе ствари и изјуре напоље на игру.

Овакве промене донео је 21.век, и развој технологије. Социолозима, психолозима, лекарима и родитељима остаје да нађу решење за овај проблем и да покушају да децу науче да одрастају на нормалан и здрав начин, да се друже, упознају људе и њихове карактере и стекну искуство којим ће да одреде и створе своје циљеве.

На основу извршене анкете у ОШ "Иса Бајић" из Куле, установљено је да јако мали проценат деце своје слободно време проводи напољу у игрању са својим вршњацима. Велики број њих свакодневно прати телевизијски програм и проводи сате на интернету, а многи од њих имају и своје мобилне телефоне већ у четвртом разреду основне школе.