ЕКУМЕНИЗАМ: Крај хиљадугодишњег раскола?

Истина је да је раскол између Истока и Запада у великој мери произашао из црквено-политичког неспоразума, али је исто тако био одраз темељних богословских разлика чији значај не треба ни преувеличавати, као што су то чинили сами протагонисти, а ни занемаривати, као што су то радили историчари новијег времена.

Живимо у универзалистичкој епохи, епохи светских религиозних, културних, интелектуалних, економских и политичких уједињења. Светске организације, конгреси, састанци, различити међународни скупови представљају симптоме те свуда присутне воље за зближењем и уједињењем.

То је почело након крвавог раздора изазваног светским ратом. Свет још увек потресају националне страсти. Грех и болест национализма још увек изопачавају хришћанске вероисповести. Ужас због могућности новог рата још увек мучи европске народе. Али никад до сада није постојала таква чежња за јединством, и жеља за превазилажењем партикуларизма и одвојености. Ова светска тенденција се примећује и у животу хришћанских цркава.

Екуменско питање је постало питање дана за хришћане. Хришћански Исток излази из стања вековне затворености а Хришћански Запад као да престаје себе да сматра носиоцем истине. Много се пише и говори о зближењу раздвојених делова Хришћанског света, о сједињавању Цркава. Почиње се јасно увиђати да је разједињеност и раздор унутар хришћанства велика саблазан пред лицем нехришћанског и антихришћанског света. Али, постоје ли повољни психолошки предуслови за зближење и уједињење?

Акт који су потписали папа и поглавар Цариградске патријаршије, која се сматра првом у православном свету, оцењује се као историјски догађај у хришћанству. Печат на овај документ ударен је на заједничкој молитви у Цркви Христовог гроба. Да хришћани током више од 10 векова никада нису били ближи, потврдила су обојица верских поглавара, који су нагласили да је пут екуменизма, иако дугачак, ипак пут – неизбежан.

Свако има своја искушења. Терен за уједињење може се припремити људском активношћу и усмеравањем људске воље. И у сваком случају кретање ка том централном догађају у судбини хришћанског света означава улазак у нову епоху, када ће дејство Светог Духа бити јаче него што је било до сада. Због тога је заједничка екуменска декларација Папе Фрање и патријарха Вартоломеја први корак ка новом раздобљу које ће избрисати јаз  направљен 1054. године и који је дуг скоро хиљаду година.