Ево како су Швеђани избегли плаћање градског превоза

Неки грађани Стокхолма би сигурно рекли да је то могуће. Тамо се наиме око 500 грађана удружило и направило сопствену шему за избегавање плаћања карата у подземној железници којом се свакодневно возе. Њихов покрет се зове Планка.ну и делује и Гетеборгу, Ослу и још неколико градова мање познатих нашој јавности.

Сваки члан ове организације месечно плати чланарину од око 12 долара да би се после тога возио без карте за превоз. Ако буде ухваћен казну од 120 долара плаћа Планка.ну. Ово је уштеда за све његове чланове који би иначе у другим околностима недељну карту плаћали око 35 долара. Западни медији пишу да је до сада износ који покрет прикупи увек био довољан да се плате све казне, зато што контролори не ухвате баш свакога ко се “шверцује”.

Ова стратегија шведског покрета Планка.ну има у себи и политичке основе: његови припадници верују да би градски превоз требало да буде бесплатан, као и образовање, библиотеке али и здравствена нега, како верују чланови покрета у неким земљама Европе. Они сматрају да би бесплатан градски превоз смањио број возача аутомобила на улицама и самим тим унапредио квалитет ваздуха.

У САД на пример власти субвенционишу између 57% и 89% оперативних трошкова аутобуских превозника и између 29% и 89% железничких, па је јавни превоз у суштини веома исплатив становништву. Када би био још доступнији, на пример бесплатан, мисле припадници Планка.ну, сигурно би се смањио број аутомобила на улицама а самим тим и количина издувних гасова, дакле и материјална средства која се издвајају за санирање штете од загађења.

Ово не би био први такав случај у историји. Најранији експеримент са бесплатним градским превозом одиграо се у Риму почетком седамдесетих година прошлог века. Градске власти су наиме због великих саобраћајних гужви одлучиле да аутобуси буду бесплатни за становнике. На почетку су многи Римљани били збуњени, очекујући да је то неки трик, међутим врло брзо је порастао број путника у превозу. Убрзо су гужве постале превелике па су се неки људи вратили аутомобилима, а шест месеци касније овај скупи експеримент је обустављен.

Три слична покушаја одиграла су се касних седамдесетих и у Сједињеним Државама – у Денверу, Трентону и Остину. Испоставило се да су ови експерименти привукли већи део путника у градски саобраћај али то нису били возачи аутомобила, него они који су обично пешачили да не би плаћали карту. Зато су сматрани неуспешнима.

Међутим почетком 2000-их је ова идеја опет разматрана. Пре три године је у извештају који је спонзорисала Федерална администрација за саобраћај анализирана ситуација у 40-так америчких градова у којима је превоз бесплатан и испоставило се да је њихов експеримент више него успешан. Број путника у градском превозу је у овим градовима растао и до 60%, али највећи успех је заправо забележен у малим градовима.

Но, постоји ипак и један велики град који је ово покушао. У 2013. години је Талин, главни град Естоније, учинио градски превоз бесплатан за све грађане. Годину дана касније објављен је званичан извештај по којем је раст корисника превоза порастао за само 1,2% али и према којем је три пута више становника Талина желело да се региструје као становник овог града.

Више смисла од увођења бесплатног превоза има распоређивање цена (па и бесплатног превоза) по врсти возила. Тако је на пример сингапурски метро систем 2013. године између 8:15 и 9:15 ујутру био крцат па су градске власти бесплатан превоз дале особама које би се у том периоду возиле другим превозним средствима. Ово је био поприлично успешан експеримент па сада и у сингапурском метроу “може да се дише”.

Широм Скандинавије се ипак и даље воде дебате о томе да на бесплатан превоз не треба гледати као на “еколошки” бенефит већ као на даљу еволуцију хуманизма, јер зашто и сиромашнијим грађанима не би било омогућено да на брз и једноставан начин стигну до жељеног циља? Познајући менталитет народа из Северне Европе ова за сада утопија могла би и бити остварена, а дотле – увек имају могућност да користе Планка.ну, преноси bif.rs.