Где је срце Арчибалда Рајса?
Срце Арчибалда Рајса, криминолога, публицисте и великог пријатеља српског народа сахрањено је по, његовој жељи, на Кајмакчалану. Рајсовог срца данас тамо нема, али постоје недоумице око тога куда је ишчезло.
Влада Србије позвала је професора Рудолфа Арчибалда Рајса, Немца по рођењу и швајцарског држављанина, да истражи злочине Аустроугарске над српским цивилима 1914. године. Рајс је заволео српски народ и прешао Албанију са војском тадашњег краља Петра. Најтеже дане рата провео је на Солунском фронту, у сенци планинског врха Кајмакчалана, у пограничној области између Македоније и Грчке.
Рајс, син немачког земљопоседника из Бадена проглашен је капетаном прве класе војске Краљевине Србије, одликован за храброст на Солунском фронту и постао носилац Албанске споменице.
У годинама након Првог светског рата, Рајс је радио на унапређењу криминалистичке технике у Министарству унутрашњих послова Србије, као и у Министарству дипломатије, и бранио српске интересе на међународној сцени. Али, веома брзо је доспео у сукоб са члановима владе, пре свега тадашњим премијером Николом Пашићем. Критиковао је однос власти према ветеранима и ратним инвалидима и разочарао се због корупције и сплетки у српској политици. Арчибалд Рајс се повукао из јавног живота и преминуо 1929, непосредно након жестоке свађе са пензионисаним министром Миланом Капетановићем. Сахрањен је на Топчидеру, а његова последња воља је испуњена – срце тог Швајцарца пренето је у малој урни на Кајмакчалан.
Шта је било са урном?
Данас се до врха планине Ниџе стиже исто као и пре сто година – пешке, по планинским стазама. Житељи села Скочивир у тамошњој општини Новаци знају причу о доктору Рајсу, али не знају куда је нестало његово срце. По српским изворима, бугарски војници су почетком Другог светског рата сломили мермерну урну са посветом и сакрили његово срце. Други кажу да су то урадили грчки војници, преноси DW.
Али становници те области тврде да је срце Арчибалда Рајса остало у маленој цркви Светог Петра све до повлачења ЈНА из Македоније почетком деведесетих година. То тврде планинари који су се пели на врх, али и пастири који на планини чувају стада. Данашњи мештани се позивају на сведочење једног чобанина који је био на падини када су се војници ЈНА повлачили.
Пастир им је, наводно, рекао да су војници пред сумрак одлазили са карауле натоварени опремом, оружјем и свиме што се тамо налазило: „Један од њих у рукама је носио нешто замотано у хартију и пазио да се не саплете док су се спуштали низ стрмину. Други војник му је замерио: 'Види колико смо ми натоварени оружјем, а теби је у рукама вероватно нека флаша ракије!'. 'Ово што ја носим је много важније од оружја и свега што сте ви натоварили на леђа и на коње', одговорио је војник. После неколико дана, када је пастир ушао у цркву на врху планине, приметио је да тамо више нема урне па је посумњао да је то било оно 'моћно оружје' које је однесено са планине.“
Прочитајте и: Како су Срби освојили Капију слободе
Приче из великог рата: Ура Срби, напред у отаџбину!
