ГЛУМИЦА У СРЦЕПАРАЈУЋОЈ ДРАМИ: Како смо моја бебица и ја, уз гласне јецаје, завршиле у болници
"Живот је исписао страницу романа за памћење."
- Како напустити дете а да оно доживи довољно фрустрације да би научило да буде здрава особа која се не распада јер је оставља дечко који је за њу лош? - написала је глумица Јелена Вељача у колумни за "Јутарњи лист", која је изазвала огромну пажњу у Хрватској. Она је писала о томе како је била у једној болници за дечје болести у Загребу заједно са својим дететом.
Њену колумну, под насловом “Како и зашто смо моја бебица и ја, уз гласне јецаје, и њезине и моје, завршили у Клаићевој…” , које доста привукла пажње у Хрватској, преносимо у целости и у оргиналној верзији:
“Уз гласне јецаје, што бебине, што моје, чекале смо да инјекција ублажи симптоме анафилаксије. Прекрасно медицинско особље се редало не би ли нас што излијечило, што утјешило, и редом ме питало: “Што сте јој дали, мама?”
Знате ону урбану легенду кад једна мама покуша скинути своје дијете са сисе па оно готово умре од замјенског млијека? Не? Нисам ни ја, до прошлог тједна. А онда сам одлучила некако кренути у тежак бој који свака мама зна под називом “прекид дојења”, и пала у првој битки. И то не шаптом, већ уз гласне јецаје, што бебине, што моје, у Клаићевој болници, док смо чекале да инјекција коју је примила отприлике сат времена након пар гутљаја свог првог адаптираног млијека ублажи симптоме анафилаксије. Прекрасно медицинско особље које се редало не би ли нас што излијечило, што утјешило, редом ме питало: “Што сте јој дали, мама”. (Но јудгемент.) Замјенско млијеко. Да није иронично, било би само застрашујуће, овако једном сценаристичком мозгу какав је мој, тај невјеројатан обрат судбине у којем, у нади да ћу ја бити прва мајка на свијету која је доскочила сепарацијском страху, ја дајем дјетету популарно звани АД те завршавам судбински кажњена за такав пријеступ, живот је доиста исписао страницу романа за памћење.
Погледајте ОВДЕ шокантну исповест жене која је затруднила са сином - кажу да је разлог оправдан.
Дан послије, док се моје фантастично храбро дијете опорављало брзином свјетлости те гугутало жици од инфузије играјући се с њом, лијечници су ме увјеравали да је то стање познато као “рана реакција” и да се она често повуче, те да ће Лена до друге године 99% јести сладолед. Некако сам посве увјерена да хоће, и потпуно свјесна да нисмо изолиран примјер тешке алергијске реакције, али не могу да се не запитам нису ли то што нас људе чини толико везанима једне за друге управо то – ране реакције. Не на алергене, него на мајчинство. Како сам већ добар низ година при здравој памети, не мислим на свјесном, рационалном нивоу да сам крива за чињеницу да је баш моја беба алергична на млијечни протеин, али, као и у свему другом, подсвијест, та маћеха наших судбина, чека иза угла, и све се питам како ће тај сусрет с њом изгледати, и мој и Ленин. Ја сам краљица страха од сепарације. Није то сретно краљевство. И док ми једна пријатељица преко телефона данас говори како своје (доста старије од Лене) дијете доји још увијек јер је “уз могућност прекида вежу исти ужасни осјећаји као пред прекид животно битне љубавне везе”, ја кимам у тишини, потврђујући, не осјећај пред прекид дојења, јер до тога нисмо дошле, а како сада ствари стоје, и нећемо скоро, већ онај дио о прекиду љубавних веза. Знам, јер сам дуго у психотерапијском поступку, и јер пуно читам и гледам не баш глупу телевизију, и јер сам, у крајњој линији, на факсу морала положити двије године психоанализе, и јер сам много мислила и писала о томе, да сви ти страхови од одвајања крећу од сепарационог страха којем се заметак види већ у овој њежној доби у којој је моја беба сада. Али та спознаја ми до дана данашњег није помогла. Добро, ок, нисам се хтјела одвојити од мајке, али сад имам тридесетипет година И ШТООООО С ТИИИИИИИМ? Животно битне љубавне везе је дакако тешко прекинути, било коме, то није само питање сепарације, већ и идентитета, навике, а и чињенице да су људи ипак већином грегарна бића која воле дијелити искуства.
Али, ајмо бити отворени, јер је петак и вруће је и јер си ионако превише лажемо у животу. ЗАШТО ЈЕ ТОЛИКО ТЕШКО ПРЕКИНУТИ ЛОШУ ВЕЗУ? Исто јер нисмо хтјели отићи с мајчине сисе? (Нота бене, ја нисам дојено дијете). А тешко је. Проклето је тешко. Растајала сам се као да рађам младунче слона из главе. Лежала сам на плочицама, молила авионе у којима сам путовала да се сруше, плакала, губила киле, упуштала се у бесмислене афере, само зато да бих некако преживјела прекид односа у којем нисам била сретна.
Погледајте ОВДЕ како је Жика Шареница направио нови лапсус и увредио жене!
Али, сепарација, та гадна кучка коју ако не одрадимо добро у тренутку кад већина нас не зна ни самостално сједити, заиста може прилично зезнути наш живот (или пар година истог), све док вас френдице и Цосмо, што часопис, а што пиће, не увјери да фрајера због којег више плачете, но што се смијете ипак морате оставити. Та прича већином завршава тако да он остави вас, а ви, иако подсвијест – с којом тада нисте у вези – зна да вам чини услугу – још мало плачете и у јецајима ужаса пролазите ЈОШ ЈЕДНОМ ЈОШ ЈЕДНОМ ЈОШ САМО ЈЕДНОМ ЗАДЊИ ЗАДЊИ ПУТ сепарациони пакао. А онда постанете мајка.
Погледајте ОВДЕ како је Сандра Мељниченко изгледала као клинка, у време групе Моделс.
Само је и то, дакако – однос. И то онај први, по којем ће се послије мјерити и стварати сви остали. Како напустити дијете а да оно доживи довољно фрустрације да би научило бити здрава особа која се не распада јер је оставља дечко који је за њу лош? А опет, како препознати колико је фрустрације оптимално, а колико опасно? И наравно – што с ВАШИМ сепарационим страхом, траумом од одвајања од мајке или чињеницом да се сепарирали никад нисте па је жонглирање између улоге мајке и улоге кћери често тешко, а понекад неподношљиво до мјере да помислите да разумијете шизофреничаре? И онда погледате вашу кћер. Лежи у болничком киндербету и гугуће жици од инфузије. Не жели јести ништа осим мајчина млијека. Зашто и би, кажу мајке које живе само мајчинство. Примам је на прса и шапућем јој: Све је у реду, мама је ту… И бит ће заувијек. А знам да неће. Можда смо зато смртни, одговарам ја својој пријатељици, јер сваки пут кад се растанемо, макар и до киндербета, умремо помало. Можда смо зато смртни као врста, кажем ја послије свом мужу, који највише осјећа мој неријешени сепарациони страх (па се ријетко одвајамо од својих паметних телефона кад смо физички раздвојени). Не одговара ми одмах јер је у неким својим мислима. Па ја умрем мало. Дијете заплаче. Подигнем је и шапнем: “Мама је ту…” И помислим, сигурно смо зато смртни, али кад смо већ ту, нек’ нам барем живот буде сретан. Па слажем и додам оно фатално “Заувијек”.”
Погледајте ОВДЕ жену која тврди да је сперма заслужна за сјај њеног лица.