Хелен Келер (1880-1968)

Хелен је рођена 1880. године у Таскумбији у Алабами. Била је нормално дете све до деветнаестог месеца када је била погођена болешћу која јој је одузела вид и слух. Како није видела и чула било је јасно да неће ни проговорити. Са седам година постало је јасно да ће јој требати неки изузетни учитељ. Избор је пао на Ен Саливан која је и сама била скоро потпуно слепа, али је била љубазна, проницљива и веома стрпљива и својом пожртвованошћу успела је оно што лекари нису.

Хелен је у почетку била веома одбојна, неприступачна па и зла, а са Ен је живела у вртној кућици родитеља. Ен је девојчицу најпре научила појединим словима додиром њених дланова својим прстима. Затим ју је научила да говори и разуме гласни говор, међусобним додиром усана и грла. Хелен се, како су године пролазиле, трудила да својим осетљивим прстима ухвати титраје грла, језика и усана своје наставнице. Стављајући средњи прст на Енин нос, кажипрст на усне а палац на гркљан, могла је да "чује" шта јој наставница говори. Али то је био тежак посао и Хелен би често плачући заспала. Падала је у очајање, али се увек изнова трудила.

До преокрета је дошло потпуно неочекивано. Ен је причала Хелен о води, а да би јој је показала довела је до пумпе и излила бокал воде у руку, сричући в-о-д-а. Хелен је касније описала тај догађај као да јој је на неки начин тада откривена тајна језика као и да је сазнала да вода значи нешто свеже и тако оживотворена реч јој је пробудила душу. Пошто ју је научила да чита Брајевим писмом за слепе и да слуша преко гласница и усана, Ен је закључила да је малој Хелени потребна помоћ неког специјалисте. Тако је Хелен уписана у школу за глуве "Хорас мен" у Бостону.

Како је Хелен одрастала могла је да разговара с другим људима. Говор јој је био спор, а грлас грлен, тако да је више волела да своје мисли износи покретима прстију. Када је имала осамнаест година примљена је у редовну гимназију. Ен је ни тада није напустила и била јој је велика подрштка током образовања. Редовно је своју штићеницу пратила у школу, седела поед ње у току наставе и писала јој предавање на длан.

1904. године Хелен је завршила своје студије и након тога ј епостала инспектор америчких завода за образовање глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведене на стране језике: "Историја мог живота", "Оптимизам", "Свет и живот" и друге.  Као одрасла Хелен је путовала по целој Америци, одржавала предавања о свом животу и помагала сваком ко је био у сличној невољи.

Умрла је 1968. године у осамдесет седмој години. Цео живот је посветила помагању глувонемих слепаца, за које је говорила да су најусамљенији људи међу свима на свету, да су они ти који буље у мрак, у којем једино мрак буљи у њих.